Ponekad se pitam… Lažem. Stalno se pitam, samo u jutrima kad ustanem da desnu nogu pitam se manje.  Da li sam dalje od prošlosti ili bliže budućnosti? Jel kuća ostala daleko, ili je novi dom možda blizu? Od čega starog čovek sve mora odustati da bi mu nešto novo došlo? I ako mora, kako se to čini…

Pitanja bez odgovora

Kako se skidaju ožiljci sa tela, kako se spiraju uspomene, gde se skladište bolna sećanja, i šta od nas ostaje kada sve to negde konačno otklonimo, iščupamo i sastružemo sa našeg bića? Ostane li išta?

Da li smo više sve ono lepo što priželjkujemo da nam se dogodi ili smo ono loše što nam se dogodilo? Da li su me više u životu naučile pohvale ili kuđenja i da li me je životu više naučila bol ili ljubav? Uči li se išta zaboravljanjem? Koliko čovek ume biti srećan zaboravljajući dane nesreće, ili uspeva da bude srećniji samo onda kada nesreća svojim intenzitetom malo popusti?

Ovog jutra, očigledno mi je – ustao sam na levu nogu. Pitanja bez odgovora se roje, svako slično prethodnom po količini muke koju u sebi nosi, a potpuno identično po količini odsustva bilo kakvih konstruktivnih odgovora koji bi radoznalost umirili. Čak i playlista sa kompjutera oseća energiju mog bića pa redosledom pesama prati moje unutrašnje kotrljanje nizbrdo u ponor.

Jutra na desnu nogu

Uprkos svemu

Ooo, letnja melanholijo gadna li si drugarica. Zimi ti i ima razloga, pogotovo kad stegneš u jutrima sivim, mračnim, hladnim pa nekako pomislim da i imaš pravo da se nadobudna u svom prirodnom biotopu guraš kroz svakodnevicu. A šta ti je danas? Ko te u sred belog sunčanog dana doneo, okotio, krilatio – sreće nemao nikad. Ne pomaže ni moje puvanje, kočoperenje, busanje – stisla si i ne popuštaš. Dušmanine, ime ti je melanholija. Mislio sam da si kao kakav vampir, da si najopasnija u tmini, da jutrom iščezavaš uz zvuke petlova, da ti svetlost jutarnjeg sunca može nauditi, ali avaj – pogrešio sam u proceni. Uspevaš da preživiš i u letnjim mesecima, u sred dana kad zvezdan peče, kokteli se služe, dopire graja sa obližnjeg bazena. Leti, tokom obdanice još si neustrašivija, jer opstaješ uprkos svemu.

Kojim otrovima uspevaš da ubrizgaš sumnje u svaku donetu odluku pa me teraš da je preispitujem? Kroz godine shvatio sam da najviše od svega voliš da zakasniš. Pa onda, na svu muku letargije koja iz dana u dan postaje čak i u česticama vazduha opipljiva kao zjale u onom periodu godine kad pobegnu sa krošnji drveća i nezvane ušetaju u domove gde god im se ište, dođeš tako i ti sa svojim otrovima onda kad je već kasno za menjanje odluka i prospeš ih svuda po sobi i stanu, a od jutros mi deluje da si kao na miropomazanju udarila i meni jedan krstić na čelu svim svojim izlučevinama sumnji, straha i neizvesnosti.

Nova imitirana jutra

Planeto, obustavi rotaciju u ovom pravcu! Ja tamo ne idem. No no. Odoh nazad u krevet da gledam u tavanicu dok samog sebe ne odgovorim od svih ovih ludih, beznačajnih misli, pa da DESNU nogu svesno i namerno prvo spustim na hladan patos pored kreveta. Da svojevoljno pokušam da prekinem ovaj bizarni lanac misli koji je stego poput okova. Oko nogu, oko ruku i oko guše. Ovakav osećaj ljudi zovu – briga.

E pa brigo, daleko ti lepa kuća. Sikter iz mog šesnaesterca. Dosta mi je tvojih uklizavanja, finti i faula. Marš na klupu, uz crveni karton. Ćao! idem da imitiram novo jutro, da krenem dan ispočetka. Umivanjem svega što se tokom noći nataložilo na licu, tuširanjem svega što je pritisnulo kožu i provetravanjem ove dušegupke koja je stisnula toliko da pomera čak i nameštaj po stanu. U tom novom, resetovanom, restartovanom jutru doručak će biti ukusan i lepo serviran, dan koji predstoji će obećavati, a osećaj u grudima biće sličan radoznalosti. Biće to jutro u kom ću sebi biti prijatelj a ne dželat, jutro u kom ću pokušati da sebe spasim od svega što jeste i gurnem u razmišljanja o onome kako maštam da bude.

Idem da vežbam nova jutra, svakog jutra, da budu početak dana u kom se može uživati a ne samo preživljavati, šaliti a ne samo spašavati, grliti a ne boriti. Takva, nova, dobra jutra, svi zaslužujemo.

Wrap sa piletinom

Priprema:

Pileće belo meso isitnimo na kocke, začinimo i ostavimo sa strane. Tortilje premazane margarinom kratko ispržimo u tiganju, pa dodajemo isprženu piletinu, krastavčiće i vlašac.

Wrap sa piletinom

Tortilju prebacimo na braon pek-papir, urolamo je, pa uvijemo u papir, nalik na bombonu/wrap. Presečemo dijagonalno na pola i serviramo.

Sastojci:

Wrap sa piletinom