Jutra sa prijateljima

Aerodromi su građevine koje dovode ali i odvode najmilije, usrećuju ali i rastužuju, teraju suze na oči ali i brišu suze s lica. Pre nedelju dana u gluvo doba noći zatekao sam sebe na dolascima aerodroma u Barseloni, preuzbuđenog i euforičnog sa energijom deteta koje jedva čeka drugare da mu dođu na rođendansku zabavu. Nije mi bio rođendan, ali mi jesu dolazili drugari. Uostalom, kad smo svi zajedno i na okupu – ja uvek pomalo i na neki neobičan način postanem življi nego ikad zato bi se moglo reći da jeste neka vrsta rođendana.

Mojih sedmoro dugogodišnjih prijatelja, pet devojaka i dva momka, došli su mi u posetu i ostali četiri dana. Neko bi rekao kratko, ali za osmoro ljudi moj skromni, iznajmljeni stan od četrdesetpet kvadrata u kom živim poslednje četiri godine na obali Kosta Dorade nedaleko od Barselone sa dve skučene sobe, malenim kupatilom i još manjim balkonom na trenutke bio je pretesan. Ne samo za sva tela koja su po njemu hodila, već i za torbe, patike, papuče, peškire, kreme i četke za feniranje.

Deca od sto kila

Kad deca nisu besna – kuća nije tesna. Sve je to tačno, ali šta raditi onda kada deca nisu više deca nego matori ljudi od po trideset (i kusur) godina a ruku na srce neki od nas i od po sto kila. Tad pitomost ne pomaže jer se okreni-obrni nečije noge preskaču, sedi na ivici kreveta, čeka na red u kupatilo po beskrajno dugo vremena i promatra instaliranje semafora na sred hodnika kao bi se predupredilo sudaranje.

Unapred su im bile date instrukcije da ponesu što manje stvari, da vile Ravijojle zaborave na pranje kose jer bojler ne može da ugreje toliko vode i da neće biti mesta gde da drže kofere zato svi moraju da se spakuju u rančeve. No, avaj, koji buntovnici vole da prate instrukcije? Buntovništvo nas je i spojilo pre deceniju a bogami i održalo do dan danas jer je nadišlo sve one floskule “ja mogu svoje prijatelje na prste jedne ruke da nabrojim“ i “pravih prijatelja je danas sve manje“ i ogrejalo nas okupljene oko ognjišta prijateljstva uprkos svemu.

Prijateljske razlike

Među nama ima mnogo razlika, koliko u temperamentu svih nas toliko i u interesovanjima. Ima nas s konca i konopaca. Iz Beograda sa sve Ostružnicom, Barajevom i Kaluđericom, sa Dinarskih planina iz kršne Hercegovine, iz epske okoline Podgorice, meraklijskog Sarajeva, zelene Banjaluke i pretoplog Knina – svi silom istorijskih (ne)prilika okupljeni u Beogradu. Ima među nama i onih koji se posle dugogodišnjih veza žene ovog septembra a i onih koji su dugogodišnje veze pre par meseca prekinuli jer za brak nisu bili spremni. Onih koji su iz Srbije otišli u svet jer više ništa nisu mogli da izdrže, a i onih koji Srbiju ne bi ostavili ni za šta na svetu. Onih koji bi dali sve da imaju partnera pored sebe, i onih koji iako ih imaju o njima ne pričaju. Onih koji se sa roditeljima nikako ne slažu, i onih koji su svoje roditelje nedavno nažalost izgubili. Onih zdravih kao dren i onih koji se sa bolešću koja ih je na životnom putu zadesila nekako nose.

To naše osmočlano bratstvo staro deceniju preživelo je i nesuglasice, neslaganja, čarke, raskide, odlaženja i vraćanja, življenja u inostranstvu, odsustva zbog novih poslova i depresija zbog iznova davanih i dobijanih otkaza. Upoznali smo se malo nakon punoletstva, i danas nakon toliko godina i dalje smo presrećni kada nazdravljamo ovome što smo sagradili i što čuvamo. Ona euforična mladost koja nije znala za mamurluk, očigledno nam je, da je posle ovog zajedničkog druženja zamenjena nekom novom zrelijom mladošću u kojoj smo zasigurno shvatili da je najučinkovitiji lek za mamurluk bila rana mladost koju više nemamo. S godinama nisu nam se promenile samo jetre, nego i mi – dibidus. Umesto ludovanja po klubovima do ranog jutra, sada smo birali sedenje na obali do kasnih sati, umesto da proćerdamo jutra spavajući do podne birali smo hvatanje pitomog prepodnevnog sunaca i umesto muvanja sa drugima birali smo da što više vremena provedemo zajedno.

Naše sličnosti

Kad bi nas čovek izdaleka pogledao, malo kakve sličnosti bi se moglo uočiti, ali kad bi proveo neko vreme s nama shvatio bi da sve jasne razlike koje postoje među nama kao prijateljima blede pred osećanjima koja imamo jedni za druge. Ono u šta sam postao siguran nakon svega što smo zajedno preživeli i proživeli jeste da u tolikoj raznolikosti karaktera nikada nije bilo mesta niti će biti – za rivalitet, već da uvek ima mesta za podršku. Siguran sam da svako od nas osmoro zna da je to prijateljstvo oaza dobronamernosti i da ga u njoj uvek očekuju doza veselosti i podrške koje usmeravamo jedni na druge.

Tako izgleda porodica koju sam odbrao za sebe. Nesavršena na toliko savršenih načina da je ne mogu okarakterisati nikako drukčije nego – najsavršenijom. Od svih uspomena sa ove kratke proslave desetogodišnjice našeg prijateljstva – najupečatljivije ću pamtiti jutra. Jutra u malom, tesnom stanu na obali Kosta Dorade nedaleko od Barselone gde smo doručkovali s nogu držeći tanjire u rukama i cupkali pred vratima wc-a držeći ruke među nogama. Gde je uvek po podu bilo peska s plaže donetog u papučama i ohlađenog piva u frižideru donetog iz lokalne prodavnice. Gde smo se budili tako što onaj koji prvi ustane viče po stanu “Dobro jutro!!! Buđenje“, gde nije bilo trenutka u kom se neko glasno ne smeje, u kom se neko ne grli i u kom nismo svi uživali kao jedno. Željno iščekujući dan koji predstoji i sva nova jutra koja će da svanu jednom ovakvom prijateljstvu.

Kakva je vaše mišljenje na ovu temu? Podelite sa nama vaše utiske i iskustva u komentarima.