Emotivne kalorije iz tegle

Paprike su i dalje ukras svake beogradske jeseni. Ali ne samo paprike. Kupus, krastavčići, šargarepe, paradajz… To šarenilo tezgi će se sa pijaca preseliti u tegle. Ali da bi se to desilo, postoji čitav niz malih rituala koji nas podsećaju da je najukusnija hrana ona koju pravimo zajedno, sa ljubavlju.

Zimnica je možda jedina hrana kojoj se ne mere kalorije. Nema te dijete zbog koje se odbija domaći ajvar! Ako postoji, onda je to dijeta za emotivne kalorije, a njihova energetska vrednost se udvostručuje kad na ambalaži piše handmade ili homemade. Ili i jedno i drugo.

Kad sam živela u Španiji često bi me pitali koja hrana je tipična za krajeve iz koji potičem. Ajvar bi mi obavezno pao na pamet. Ali mi je bio problem da prevedem tu reč i da objasnim šta je ajvar i zašto ga još uvek pravimo u našim domovima kada može da se kupi. Zašto sedimo za šporetom prevrćući parpike na plotni dok purnja dim iz čunka? Zašto krivimo kičmu, usmrdimo se od dima dok svakoj paprici ne potamni kožica? Zašto nam ne smeta da nam prsti pocrvene dok paprike ljuštimo, ili da nabubre ako su paprike ljute? Zašto skidamo nalepnice sa tegli koje su celo proleće i leto čekale na novu turu zimnice? Zašto se sve to sprema u letnjoj kuhinji, kada u njoj najviše vremena provodimo upravo na jesen?

Morala sam da predupredim pitanja jer sam znala koliko je sve to nelogično za svet sa kojim sam tada delila špansku svakodnevicu. Moje priče zvučale su zavodljivo kao Šeherezada, a ja bih tek tad postala svesna koliko je zimnica egzotična, posebno za one koji je nisu probali.

Kod nas u dvorištu pravila se zimnica na veliko, počinjala bih priču naširoko. Okupe se tri generacije, radna snaga iz nekoliko kuća, pa udri u posao. Dan i noć ako treba. Kuvala se kafa, pravio se ručak za sve. Mi deca smo uvek bili na gotovs, za slučaj da treba da se skokne do najbliže prodavnice i dokupe ulje, šećer, so. Papriku smo svi ljuštili. Neki revnosno, neki manje pažljivo. Majke i tetke bile su kontrolori. Svi smo voleli da jedemo, pa smo u pripremi ispunjavali svoju normu. Za šporetom su papriku mešali stariji i snažniji. Mi smo čekali da probamo. Uzorak za degustaciju vadio se dugom drvenom varjačom, ali pravi ukus ajvara nije mogao da se oseti dok ga ne namažemo na hleb.

Još teže mi je bilo da Špancima objasnim da se džem takođe ubraja u zimnicu, iako se pravi na leto. Sa njom deli policu policu u špajzu. Imamo i pekmez, kažem ja. I reč pekmeziti, koja nema veze sa zimnicom. Pekmez se takođe pravi od svežeg voća, koje se kuva nešto duže. Za razliku od džema, pekmez je gušći, ali u našoj kući, džem je uvek imao prednost. Namazan na hleb, ali preko margarina.

Uspevala bih da im objasnim i odgovorim na podpitanja, ali nije im bilo sasvim jasno sve dok nisu došli u Beograd, baš kada je priprema džema od šljiva bila u toku. Šljive oprane, vatra potpaljena, šerpa sremna. Nikad nisu gledali kako se sprema to što oni zovu mermelada i nije im bilo jasno kako se bavimo tolikom proizvodnjom samo za naše potrebe. A to znači bar dvadeset tegli džema!

Dok objašnjavam našu porodičnu manufakturu za pravljenje zimnice, shvatam da sam odrasla na emotivnim kalorijama i da se u tim teglama iz špajza nalazi više od hrane.

Kad su polazili, spakovali smo im teglu džema, kao što smo oduvek radili kad neko svrati iz daleka. Za srećan put i dugo sećanje.

Pita rolnice sa fetom i pečenom paprikom

Pomešajte fetu, mileram i beli luk u jednoj činiji i začinite po ukusu.

Zagrejte rernu na 200°C. Poređajte dve kore jednu na drugu, svaku prethodno premazanu sa istopljenim margarinom. Namažite premaz od fete uz rub kora po dužini i poređajte iscepkanu papriku.

Rolajte kore kao palačinku, zatim uvijte u rolnicu i ređajte u pleh premazan margarinom. Kada smestite sve pitice u pleh premažite ih margarinom i stavite u rernu na 15 minuta ili dok ne porumene.

Služite ih tople ili hladne uz čašu jogurta.

Sastojci: