U detinjstvu sam imala svoju pijacu. Mala, ali bogata robom, ta pijaca bila je meni, mami i sestri obavezna destinacija vikendom. Imali smo i pletenu crno-belu torbu, namenjenu isključivo pijačnoj kupovini. Na tezgama je bilo svega, ali sam u zavisnosti od doba godine uvek nešto drugo tražila pogledom. Mama je imala ustaljeni redosled, po spisku. Jaja kod Slavice, kore kod Goce, piletina kod Slobe, sir kod Brke, red voća, red povrća i onda šta pretekne. Ja sam volela trešnje, jagode i druge vesnike leta i školskog raspusta, ali sam se pridruživala kupovini čak i kada sam znala da tamo neće biti ništa što sam iščekivala.

Volela sam da posmatram kvrgave ruke i svezane tamne marame baka koje su marljivo stajale za tezgama. Svaka je bila ponosna na svoju robu. Uvek bi me nudile da probam nešto, makar to bio i komad sveže šargarepe. Moja mama ih je sve poznavala, ne znam kako. Vodila je sa njima meni dosadne razgovore.

  • Kako su tvoji? Sneža, Mile?
  • Dobro su, ali unuk mi polomio ruku pre neki dan. Deca ko deca, negde napolju se igrala. Kaže pao, možda se i pentrao na neko drvo. Rekla sam joj, teško tebi sa njim. Ma nestašan, ima na koga.

Pijaca je sa jedne strane bila okružena redom prodavnica. Svež hleb kupovale smo u samoposluzi. Ma šta svež? Vruć! Hleb su donosili u dva navrata, rano zorom i ujutru kada smo mi stizale. Pored samoposluge mesara, pa ribarnica. Svi mirisi pomešani na malom prostoru. Na prazan stomak malo je nedostajalo da mi pripadne muka, ali se nisam tu mnogo zadržavala, jer smo uglavnom morale brzo da nastavljamo ka sledećim stavkama sa spiska.

Nekoliko stepenika iznad, na platou oko pržionice širio se miris kafe. Ispred je uvek bio red. Čekalo se jer je kafa morala da se izmeri i samelje na licu mesta. Pakovanje ne bi bilo završeno dok se ne čuje prodorni zvuk heftalice. Zidovi pržionice bili su tamni od kafene prašine, a iza pulta stajala je velika polica sa cigarama. Paklice i boksevi, sve se tražilo, i neki mora da su ovde ostavljali celo bogatstvo kad su u vreme inflacije pravili zalihe.

Jutarnja gimnastika na pijaci

Spusti, podigni, prinesi, spakuj u torbu. Bila je to jutarnja gimnastika koju sam praktikovala tih pijačnih dana. Leti, kad već ujutru upeče zvezda, sklanjala sam se od sunca, ali bih zbog toga propustila poneku degustaciju novina sa tezgi. U tim trenucima predaha mogla sam da posmatram. Bilo je žena koje na pijaci lagano koračaju, nogu pred nogu, sporo biraju i upuštaju se u duge razgovore. Bilo je i onih brzih i zadihanih domaćica koje jure između tezgi, i hvataju krivine kao akrobate. Neki muževi išli su smireno iza njih, a neki su frktali, raspravljali se i negodovali. Uvek je bilo sinova, ali više kćeri koju mame zove „sine“. One su nosile kese, odobravale, probale po potrebi. Kao i sestra i ja, uostalom.

Teško da smo mogle da protrčimo pijacom. Pijačna kupovina nije mogla da prođe bez razgovora sa svetom, pregleda pijačnog cenovnika i prepričavanja komšinicama u povratku šta je poskupelo, kod koga kupiti mladi krompir i da li je hleb stigao u predviđeno vreme. Čim završimo kupovinu i mama se presliša, ubrzavala sam je da što pre stignemo kući jer je sa pijace uvek nešto išlo pravo na sto za doručak. Tako je pijaca uvek donosila radost u kuću.

Bilo je to vreme u kome nije bilo bar-kodova ni deklaracija. Nije bilo kasa ni kartica za plaćanje. Kantari su bili najpreciznije merilo poštenja. Sve tezge su bile iste, svi prodavci i kupci slični. Pijačni svet za mene je bio uvek primamljiv, uzbudljiv i šaren, a ja sam zavolela tu jutarnju gimnastiku tela i uma koja je dolazila sunčanim vikendima, pre svih obaveza.

Moje pijace više nema. Na njenom mestu nije nikla zgrada, nisu napravili tržni centar niti parking. Desilo se nešto tužnije. Tezge su ostale, prodavnice takođe, ali prazne i napuštene. Nema više mirisa, nema boja, nema ljudi. Početkom leta, dok još nisu počele beogradske žege, prošla sam kroz pijacu, ali držeći se na strani gde su nekada bile prodavnice. Mogla sam da oživim sve, čak sam osećala i težinu pletene korpe u rukama. Moja pijaca izgledala je kao olupina nasukanog broda na beogradskom moru.

Burger od tikvica

Priprema:

Izrendati tikvicu i dodati jaje. Izmešati a zatim polako dodavati brašno dok ne dobijete žitku masu. U to umešajte kašičicu Dobro jutro Light margarina. Na kraju dodati so. Zagrejte Dijamant ulje (u koji ste prethodno dodali malu kašiku Dobro jutro Light margarina) i sipajte masu koju ćete oblikovati prilikom prženja u pravilan krug, tj. burger. Za to vreme, presecite zemičku, svaku polovinu premažite margarinom, složite rukolu, luk i paradajz a zatim i burger. Posle toga možete dodati još jedan sprat povrća koje smo predložili ili jednostavno improvizujte.

Svakako uživajte!

Sastojci:

(za 1 burger):