Kad me neispisana stranica pozove, sigurna sam da ima dobar razlog. Bilo da me čeka kucanje na tastaturi ili pisanje rukom, uvek se rado odazovem velikoj čaroliji pisanja. Bitno je da stigne poziv. Za ostalo ću se ja pobrinuti.

Nema savršenog mesta za pisanje. Nema ni savršenog momenta. I jutro i podne i noć mogu biti prijatelji naše kreativnosti. Ne postoji recept kako i gde da sedneš, šta da jedeš ili piješ, koju muzu da prizoveš. Dovoljno je da odlučiš da pišeš.

U svojoj tekstualnoj kilometraži, najviše sam redova ispisala u kafeterijama. I na putovanjima biram slična mesta. Soba mi bude tesna, biblioteka previše tiha, a kancelarija dosadna. Ne mogu da pišem na prazan stomak. Kad sam sasvim sita, rečenice se spotiču jedna o drugu. Kad sam gladna, posrću. Zato pišem posle doručka i kratke šetnje, uz šoljicu kafe i razgovore za susednim stolom.

Kafeterije koje pohodim radi pisanja nalaze se u prizemlju zgrade, na raskrsnici dve prometne ulice. Tamo gde ne služe samo kafu, nego slatka peciva zbog kojih u kafu obavezno umačem slatke zalogaje. Sednem u ćošak pored prozora odakle imam dobar pregled. Uključim računar i posmatram. Znam da će inspiracija doći. I kada stigne, puštam je da me odvede gde god poželi.

Kafeterije volim jer u njih dolaze gosti svih generacija. Neko bi rekao, svi pričaju slične priče. Nema tu šta da se vidi ni čuje. Ali pisanje zahteva stalnu budnost i izoštrena čula. Zato je za dobro pisanje potrebno dobro opažanje. Ljudi dolaze i odlaze, a ja nižem redove.

Bakica je ponela novi broj časopisa o baštama da na miru čita. Već joj se pomalo tresu ruke, ali ne odustaje od svoje rutine. Vadi naočare iz futrole, briše ih maramicom i stavlja na bore oko očiju.

Stariji uglađeni gospodin stigao je sa psom, takođe uglađenim, sveže potšišanim. Bira peciva dok se pas uzvrpoljio. Mame ga mirisi, ali se ne usuđuje da poskoči ka vitrini.

Drugarice poranile da se ispričaju. Njih četiri za spojenim stolovima. Neumorno se nadovezuju jedna na drugu. Kafe sporo piju, ali se nadvikuju.

Redovni gost dobacuje sa vrata i baca dnevne novine na sto baš na sredini kafeterije kao da ulazi u svoj stan.

  • Komšo, znaš već.
  • Ide, komšo!

U bašti mi pogled dopire do mame sa dvoje male dece. Dečak ima gustu kovrdžavu kosu, devojčica dve kike. Mama pripija kafu dok hrani dečaka i opominje devojčicu da ne bere cveće iz žardinjere.

Četvoročlana porodica približava se užurbano, deca trče, roditelji ih jure, svi u glas pričaju. Deca napadaju vitrine sa hranom, pokazuju prstima. Majka crveni, otac viče. Deca po svome.

Redovni gost je jedna poznata novinarka u penziji. Doterana baš kao što smo je nekad viđali na malom ekranu. Dostojanstvena gospođa koja uvek kafu pije sama. Kao da sedi u nekom pariskom lokalu. Za njom se širi miris parfema, i svi joj se obraćaju da zasluženim uvažavanjem.

Sredovečna žena naručila veliku kafu. Zagledala se u jednu tačku, sporim pokretima vrti cigaru i izbija dimove. Oči joj zabrinuto sijaju. Skuplja stvari sporim pokretima i napušta kafeteriju pognute glave.

Zaljubljeni par studenata meškolji se na klupi. Kikoću se i smeškaju. Osmesi im govore više od reči.

Na suprotnom kraju prostorije, jedna žena ne prestaje da priča preko telefona. Gestikulira kao da će je taj neko sa druge strane veze videti i bolje razumeti. Ne odustaje od grimasi. Malo se hvata za glavu, malo uzdiše, povremeno se smejulji.

Reči lete sa jednog kraja kafeterije na drugi. Odbijaju se od zidove. Čak i one neizgovorene. Pratim komešanje ljudi, zveckanje šoljica i buku aparata za pripremu kafe. Dok sam se pitala o čemu da pišem, shvatila sam da je tekst već napisan. Stao u jednu šoljicu kafe.

Mediteranski sendviči sa mortadelom

Priprema:

Namažite hleb sa margarinom, zatim na njega poređajte kriške mocarele, paradajza i mortadelu.

Služite sa kolutićima svežeg krastavca.

Sastojci: