Dunave, ti ćeš biti moje more

“I uopšte nije bitno jel sladak ili slan, plav ili zelen, topao ili hladan, valovit ili miran, važno je da je uvek tu kada ga trebaš”

Rekla sam još davno Dunavu: Ti ćeš biti moje more.

I on je klimnuo velikim talasom ko glavom i postao moje more.

Bistar i kad je najmutniji. Slan po potrebi. Uzburkan kad miruje bez ijednog talasa. Gostoprimljiv. Domaćin pravi. Kroz sva godišnja doba i osećanja.

…

Na žgoljavom belom telu mi je ljubičasti kupaći na pruge kupljen kod Smiljke u komisionu. Donji deo. Preko ramena gusto utrljana ten san krema. Mokra kosa zalizana češljem ulevo i zakačena šnalom.

“Ko da me krava lizala”, prebacujem mami drhteći ko prut na velikom peškiru, usana modrih kao kupaći od Smiljke.

Ona sedi i preko naježene kože maže meni i bratu pekmez na hleb. Drhte nam smežurane ruke, jedemo izgladneli od kupanja. Neko sa strane nudi pogačice sa margarinom, pružam ruku, tata me prekorno gleda.

“Iz gladi ispala?”

Nit žgoljavijeg deteta na plaži, nit zdravijeg apetita.

Ulećem u Dunav bez mišića, deset mi je godina, ne znam još uvek da plivam.

Izvodim akrobacije u plićaku, svaki sekund vičući tati: Tajo, tajo, vidi me, vidi me. Nos mi čvrsto začepljen prstima.

Sa laganim spuštanjem Sunca ka horizontu, naizmenično ulazimo u reku na pranje kose šamponom. Temeljno trljanje, a onda: Zagnjuri, speri penu, kod mame na peškir!

Vraćamo se izgoreli, jogurt se hladi u frižideru.

…

Bože, koliko je zgodan, mislim dok iz dunavskog plićaka gledam svoju prvu veliku ljubav kako igra odbojku kraj reke. Čekam da uleti znojav, da spere pesak sa “najlepših mišića na svetu”, da me pogleda, da mi se javi, da vidi moj novi kupaći, niko takav nema na plaži, i kako sam izrasla u devojku.

Išekujemo ga svaki dan, Dunav i zaljubljena ja.

Kada ljubav boli, onda dođem uveče. Sednem na pesak i gledam u tamnu reku. Slušam je, možda ima nešto pametno da mi kaže. Ali ona ćuti, ne upliće se, ne savetuje. Dunav nikad ne nameće mišljenje. Samo te prigrli i bude uteha. Ponudi svoju obalu, šumeću topolu, rečnog galeba ili huk nekog broda što ga nosi na leđima.

…

Jutro je. Sedim u hladu, pod topolom i čitam knjigu. Lišće se razigralo na blagom vetru. Tu smo samo nas troje. Mama, tata i ja.

Uči je da pliva. Godinama.

Stane u plićak, na nekoliko metara od nje i čeka je.

Ona se skoro davi, nesigurna je, ali maše rukama i nekako uvek stigne do njega, zadihana, ali zadovoljna.

Važno je da imaš ka kome da ideš, da te neko čeka, da pripomogne kada voda dođe do nosa.

Važnije od svega.

Dunav ih to uči, uči i mene. Ponekad pošalje iznenadni talas da bi samo video koliko će tata brzo doći do nje, koliko će ona biti sigurna da je on tu.

…

Držim je u rukama i ona mlatara malenim stopalima po plićaku. Hoće dublje. Plače kada mora napolje. Ima tek dve godine i dovela sam je da upozna Dunav, bojažljivo. Ipak sam ja “drugo”, njena koža je još nežna, ne znam kako će reagovati, šta ako se ospe, prehladi…

A onda, savijem glavu, postidim se mog rečnog prijatelja i moje skoro pa izdaje i pustim ćerkicu da ga oseti. Da se upoznaju. Naviknu jedno na drugo. Trebaće joj.

Sada ima skoro pet godina i svaki dan smo na reci. Leti, zimi, na proleće, u jesen.

…

Prošle godine boleo me je Dunav, kao nikad pre. U junu sam izgubila tatu i sada više nema njega i mame u plićaku da me uvesele, zasmeju, ohrabre. Čujem ciku i vidim druge muževe i žene, ali nijedan od njih ne stoji i ne čeka da žena nesigurno dopliva do njega.

Nema ga da se hvali kako je “drugo najzgodnije telo Čelareva”. Nema ga da legne u topli pesak i kaže “Ovo leči kičmu”. Nema ga da dovede unučad na kupanje, da Srnu u naramku vodi do pecaroša. da dođe po nas kad se sprema oluja. Svaki šum topole na njega me podseća, svaki zvuk auta što se spušta niz prašnjavi špor, okrećem se, mislim, možda je on… gledam u čamce privezane za obalu.

Dunav samo ćuti. I pruža kao uvek utočište.

…

Ne može svako da ti bude more, samo onaj ko je spreman da te prihvati i nasmejanu i uplakanu, i žgoljavu i debelu, i grlatu i tihu, i zadovoljnu i potištenu…

Samo onaj ko te razume kada ni sam sebe ne razumeš.

Samo onaj ko se ne ljuti čak i kada posumnjaš u njega ili ga zaboraviš.

Samo onaj ko ti pruža utehu bez mnogo reči i saveta.

Samo onaj od kog ne odustaješ ni kada te boli.

Samo onaj sa kim imaš uspomene od kojih ne možeš možda da živiš, ali sigurno možeš da preživiš.

I uopšte nije bitno jel sladak ili slan, plav ili zelen, topao ili hladan, valovit ili miran, važno je da je uvek tu kada ga trebaš.

Krostini i pečena feta sa maslinama i čerijem

Priprema:

Sastojci:

• 1 Dobro jutro sa maslacem i morskom soli
• 1 baget
• 250g  feta sira
• 4 kašike zelenih maslina
• 4 kašike kalamata maslina
• 80g čeri paradajza
• 4 grančice majčine dušice
• 1 grančica ruzmarina
• 2 kašike maslinovog ulja
• biber