I uvek vidim majstore, iako ih nigde nema, kako uz pesmu složno izlivaju temelj kuće koja je već sagrađena i kako jedemo sedeći oko gajbe, iako kroz prozor vidim kuhinju i za njenim stolom tri glave.

Uzimam dedin tronožac da stanem na njega da otvorim vrata teške drvene kapije. Trčim niz ulicu, nisam sigurna gde, rekli su da je u blizini. Svaka moba izgleda slično, kuće još uvek nema, ali je mnogo ljudi koji rade i dovikuju se. Sigurna sam da ću pre nego što vidim njih, čuti zvuk mešalice.

Trčim kroz mokru travu da bih presekla dve ulice. Vlati se lepe po belim platnenim patikama. Trkam se sa gvožđarem čiji usporeni kamiončić budi ljude. Još je jutro. Petlovi kukuriču u sumaglicu naizmenično.

Deda je na velikom švapskom biciklu, pre mene, otišao po vruć hleb za doručak. Pre toga  rekao je babi da Vujović gradi kuću i da su majstori i komšije već od šest počeli sa izlivanjem temelja.

Znam da je tamo. Trčim ko bez glave, zadihana i rumena. Malo stanem, savijem se da uzmem vazduh, pa nastavim, gledajući desno levo. Pozdravljam ljude na ulici, ponosna što sam tako mala već lepo vaspitana. Mirišem vazduh ko lovački pas. Sve sporije se krećem, jer čujem glasove i među njima njegov glas. Jasniji je od ostalih zvukova.

Ispred kapije malo stojim tražeći ga pogledom. Držim se rukom za tanki struk, ko posle istrčanog đačkog krosa.

Ne zna da sam pobegla, da sam ga trčeći po selu našla i da neću bez njega da budem kod babe i dede. Da neću bez njega više nigde i nikuda.

Kada me je video na njegovom licu nije bilo besa, samo osmeh ispod potkresanih kafenih brkova.

Skinuo je velike zidarske rukavice i seo me u krilo.

„Stigla si taman na doručak“.

Preko plastične gajbe raširio je belu salvetu sa oslikanim crvenim višnjama i jednu preko mojih nogu.

Neko od majstora pružio je pletenu korpicu sa kriškama belog hleba, tanjir sa domaćim kulenom i komadima tvrdog sira.

Mešalica je i dalje pravila malter, kolica su škripala pored nas, iz ruku u ruke dodavale su se kante i letve i čula se pesma sa tranzistora postavljenog na stolicu.

Sunce koje se polako probijalo, osvetlilo je tatino krilo, nežno grejući moje mršave listove.

Dodaje mi krišku belog sira prstima požutelim od duvana. Dok ga žvaćem, ljubi mi glavu. On jede kulen, raspitujući se kod domaćice od koga su ga kupili, ljut je baš koliko treba. Neko od komšija reže mekan paradajz u duboki tanjir i dok se crveni sok sliva niz debele prste u činiju, dovikuje majstorima:„Aj ‘vamo da se doručkuje, da posle ne prekidamo“.

Pas iz kućice laje na mačku koja se mota oko hrane. Domaćica ga stišava, dok pod česmom pere mladi luk.

Ponosna sam što doručkujem sa odraslim ljudima koji će posle jela složno, iz šake u šaku, sa ramena na rame, da podižu nekome kuću, i kuhinju u kojoj će plastičnu gajbu prekrivenu salvetama zameniti trpezarijski sto sa stolnjakom i tanjirima, gde će se doručkovati u tišini ili u smehu, i kupatilo, i sobu sa krevetom na kom će neko da odmara, čita ili vodi ljubav. Srećna sam što imam tatu koji je došao da nekom pruži svoju pomoć. I što ću i ja da pružim svoju pomoć, samo da budem blizu njega. I što svi zajedno nekom pružamo pomoć da dobije svoj dom.

Posle mnogo godina pričala sam mužu o ovom doručku i on me je pitao zašto ga se još uvek sećam, jer doručkujemo svaki dan, ali ne pričam o svakom doručku na ovaj način.

A ja sam onda pokušala da mu objasnim da je to zapravo priča o podršci i solidarnosti koja nam je svima potrebna. Tvoje prste pomognu još nečiji prsti, teret sa tvoje kičme preuzmu još nečiji pršljenovi, tvoje noge budu potpomognute sa još nekoliko nogu koje se kreću desno levo, gore dole i tako ti pomažu da istovremeno budeš na više mesta.

Mi smo nekome tog jutra podizali dom u kom će taj neko da živi i sanja, da nađe utočište, da stvara porodicu ili nekog boljeg sebe.

To je priča o ljubavi koja se tako jako osetila tog jutra ’86 godine oko temelja buduće Vujovićeve kuće dok sam ponosno sedela u tatinom krilu i uživala u zalogajima hrane ko u ljubavi koju mi je on pokazivao povremenim poljupcima u glavu. Jer malo posle toga, porasla sam i nije mi više bilo toliko važno da bežim od kuće i tražim ga, a i on je ljubav prestao da pokazuje poljupcima u glavu.

Još posle toga, recimo danas, ja svako peto jutro prođem pored Vujovićeve kuće, namerno, pregazim mokru travu, ubrzam hod da prestignem Stevin gvožđarski kamiončić, stanem pred kapiju i malo gledam. I uvek vidim majstore, iako ih nigde nema, kako uz pesmu složno izlivaju temelj kuće koja je već sagrađena i kako jedemo sedeći oko gajbe, iako kroz prozor vidim kuhinju i za njenim stolom tri glave.

Osetim poljupce u glavu i bude mi toplo ko nekad. Svako mesto poklopim dlanom da duže traje. Hranim se uspomenama ko komadom ukusnog  sira. I još čujem lavež psa, i zvuk mešalice odavno prekrivene najlonom, i tatine reči:

„Ti si moj najbolji pomoćni radnik“.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]

DOBRO JUTRO Omlet

Priprema:

Na tiganju otopite Dobro jutro sa mlekom. Bacite na njega tanko sečene pečurke, zatim i sitno seckani mladi luk. Pustite da dobro omekšaju i upiju margarin a zatim polomite jaja preko i sve to zdušno pomešajte. Kada su jaja gotova, sklonite sa vatre i ubacite i mladi sir koji ćete samo lagano umešati u omlet, kako se ne bi pretvorio u krem sir.

Sa strane poslužite rotkvice, cherry paradajz i zelenu salatu.

Sastojci: