Sve dok ti je lepo, sve dok voliš da se budiš tu gde jesi, dok voliš da šetaš ulicama tu gde jesi i srećeš baš one ljude koje na tom mestu gde jesi možeš da sretneš, ništa ne diraš. Ne juriš novo samo zbog toga što je ovo već dugo poznato i “staro”.

Doveli su mene i sestru jednog prepodneva posle dugo dana pakovanja na peti sprat sive višespratnice. Otvorili su, glumeći ushićenost, vrata jedne od soba i rekli: “Ovo je, deco, vaša nova soba”.

Nije mi bilo jasno to sa opisima “novo”, “staro”, posebno mi nije bilo jasno zbog čega su roditelji mislili da ćemo sestra i ja biti srećnije jer od sad ćemo imati veću “novu” sobu u nekom većem “novom” stanu u visokoj višespratnici velikog grada.

Imala sam trinaest godina, ali kada bi me pitali šta je za mene “novo” i kako ja gledam na to, ko iz topa bih odgovorila da je “novo” sve ono sa čim ti je lepo i gde ti je udobno i što ne želiš da menjaš. Novo za mene nije imalo isto značenje kao za većinu ljudi.

Za mene je nova bila naša stara kuća i nova mi je bila naša stara keruša Anka koju nismo mogli da povedemo sa sobom, jer je navikla da jurca po dvorištu, a ne da živi i spava na parketu stana, nov mi je bio naš stari oras na čijoj grani još uvek visi moja i sestrina drvena ljuljaška. Meni su bile nove seoske stare ulice na kojima sam crtala školicu i preskakala lastiš i zauvek će mi biti novi svi moji “stari” drugari koje znam od pelena.

Sve što su mama i tata tih dana nazivali “novim”, grad, bulevar, zgrada, stan, škola, prijatelji… zaista je bilo novo, ali ne na način na koji bih ja definisala “novo”. Nije mi bilo lepo u svemu tome i nisam se sa svim tim osećala dobro.

Mama nije tako gledala na stvari.

Dosta dugo pre nego što smo se doselili u Novi Sad iz malog mesta u Sremu, pričala je tati kako je zbog posla mnogo bolje da se preselimo u grad.

“Deci će biti sve na dohvat ruke”, stalno je ponavljala ovu rečenicu, a nikad nas nije pitala da li mi želimo da nam bilo šta osim onog što smo već imali, bude na dohvat ruke.

Zašto čovek misli da je srećniji ako sebi obezbedi život u kom je sve na “dohvat ruke”?

Zar nije lepše prošetati do prodavnice, usput gledati krošnje, tarabe, zastati sa drugarima i komšijama, sesti na klupu u povratku, slušati tišinu nego se spustiti pet spratova niže liftom u market u prizemlju zgrade i ne videti ništa od jutra, ne uzeti jutarnji vazduh.

Zar nije lepše organizovati se jednom mesečno i sa dvoje punih kola vikendom, odmah posle ručka, krenuti u Novi Sad u bioskop, pa posle na sladoled ili kolač, nego prolaziti kraj bioskopa svaki dan i baš zato što znamo da smo mu sad blizu u njega više ni ne uđemo?

Nestane ushićenje, baš zato što je na “dohvat ruke”.

Meni je bilo lepše kad sam sa drugarima pešačila u školu stazicama, nego sad kad me do škole dovozi gradski autobus pun u jednu tačku zagledanih ljudi.

Ovde ne mogu kad se vraćam kući da zastanem pod svaki ringlov, pa da se poponem sa Marijom ili Vladom na njegove grane da jedem plod. Torbe bačene pod stablo, nigde ne žurimo, niko se ne brine za nas, u selu se izgubiti ne možeš. Svi znaju čiji si.

Ako izgubiš metalofon, vrate ti za najmanje sat vremena oni koji su te videli u tom ringlovu.

Ne znam zbog čega su mama i tata mislili da ćemo se sestra i ja obradovati pogledu sa prozora?

Prvo jutro i svako sledeće, videla sam samo zgrade ko naslagane domine i široki put po kom već odavno jure auta, motori i autobusi. Nema garave keruše Anke koja juri komšijsku mačku, nema stabla orasa, nema babinih crvenih muškatli, nema onog zraka Sunca koje sve to obasja ko baterijskom lampom da bolje vidiš ako se još nisi razbudio.

Rekla sam mami da želim da se vratim. Sestra joj je rekala isto. Rekle smo vrlo ozbiljno da mi u “novom” stanu, nove visoke zgrade, novog grada ne želimo da živimo i da se vraćamo kod babe i dede na selo u kuću, gde nam ništa nije na “dohvat ruke”.

Teško je decu shvatiti ozbiljno, ali nas dve smo imale tu sreću da su i mama i tata vrlo brzo zaključili da u gradu neće ići baš onako kako su zamislili i da ih je sve ono što im je u gradu bilo na dohvat ruke, udaljilo od onoga što srcu treba da je najbliže.

Ostali smo dva meseca. To su bila dva najduža meseca u mom životu.

Ali, ta dva meseca dala su mi najvažniju lekciju koju i danas, sa 35 godina pamtim i zbog koje možda nisam uspela onako kako ljudi danas posmatraju “uspeh”.

Naučila sam da ne menjaš nužno staro za novo, samo zato što je nešto novo. Stvari menjaš kad se više ne osećaš sa njima i u njima dobro.

Sve dok ti je lepo, sve dok voliš da se budiš tu gde jesi, dok voliš da šetaš ulicama tu gde jesi i srećeš baš one ljude koje na tom mestu gde jesi možeš da sretneš, ništa ne diraš. Ne juriš novo samo zbog toga što je ovo već dugo poznato i “staro”.

Promene praviš samo onda kada ti tu gde jesi više nije dobro, nikada zbog toga što misliš da će ti novo doneti sreću.

Pogačice sa sirom

Priprema:

Prosejte brašno u činiju  i pomešajte ga sa praškom za pecivo i solju.

U to prstima udrobite margarin tako da se poveže sa brašnom i oformi mrvice.

Ubacite izrendan sir i blago ga sjedinite sa brašnom.

Sada ulijte mleko ali nemojte ga potrošiti  odjednom jer vam možda neće trebati, već sipajte malo po malo dok ne dobijete meko testo koje možete da razvaljate oklagijom.

Testo razvaljajte na debljinu od 2cm i vadite pogačice kalupom u željenoj veličini.

Poređajte ih u pleh i svaku pogačicu odozgo premažite četkicom zamočenom u mleko, a preko toga pospite malo narendanog sira.

Pecite u rerni zagrejanoj na 200°C nekih 15 minuta ili dok pogačice ne dobiju finu zlatnu boju.

Služite ih dok su sveže uz Dobro Jutro i vaše omiljene nadeve za doručak.

Sastojci: