Trebaju mi ’80-te

Posećuju li se ljudi ko nekad? Ima li zaostalih, nevraćenih tanjira po kredencima na kojima je komšinica Mira ili Slava ili Anđa donela vruću gibanicu.

Osamdesete su često moj lek.

Ne mogu da ih popijem sa gutljajem vode zabacivanjem glave unazad ali mogu da im se vratim sećanjima.

Jasno mi je zbog čega to radim, one su moj beg od novog milenijuma, moj povratak u detinjstvo iz ovih zbunjujućih srednjih godina gde se tuga ne rešava sedenjem na stepeniku i lepljenjem sličica “Svet životinja” u album. Malo me još ko obilazi kada se prehladim sa kompotom od višnje bez koštice, velikom kutijom keksa i slanim štapićima kao što je to radila komšinica Zuska kod koje sam uživala da se jutrom zavlačim u malenu kujnu i stojeći na hoklici perem šoljice od kafe.

Posećuju li se ljudi ko nekad? Ima li zaostalih, nevraćenih tanjira po kredencima na kojima je komšinica Mira ili Slava ili Anđa donela vruću gibanicu.

Ja sam tad bila maza i vrca, danas nas ljudi koje ni ne poznajemo olako oslovljavaju najpogrdnijim imenima i to uopšte nije zabavno. Ponekad boli kao kada sam golim kolenima padala na betonsku stazicu jureći jedino dete iz zgrade koje je dobilo bicikl, pa smo nas desetak čekali željno svoj krug, u međuvremenu jureći za svakim ko pedali.

Osamdesete su moj odlazak sa šest godina, svakog jutra, u veliku samoposlugu po hleb i nestašno mleko u kesi. Rezanje hleba reckavim nožem na pola, ponekad varljivo zakidajući pola santimetra, da imam više za pekmez. Osim toga, nikada ni žvaku nisam ukrala, pošteno, kulturno dete, ali mislim da to ne umanjuje zakidanje koje je, proračunala sam kada me je savest pritisla, iznosilo oko četiri santimetra hleba za pola godine, što sam nadomestila smanjivanjem santimetara prerezanog hleba u narednim mesecima. Hranila sam pse lutalice salamom, verujući da onaj gore zna da je “salama u samoposluzi skuplja od ta četiri santimetra hleba i da ne bi trebalo da me kažnjava ili bilo šta slično”. Znala sam da je sve u redu, da je stvar rešena, jer ostatak osamdesetih godina bio je dobar.

Pravila sam redovno ručak od blata mažući blatnjavi namaz na opalo lišće koje sam zatim uvijala u sarmice. Trčali smo od jutra do večeri po livadi ko da su nam noge na mlazni pogon, verali se po granama, razvlačili u njihovim krošnjama ćebad da napravimo sklonište na drvetu, dovlačili kući krpelje, vaške i znojave majice. Trebili nas ko pse od buva, prebirali, gurali pred oči da vidimo šta smo doneli u kosi, stiskali da pukne, da nas uvere da je vaška. Šamponirali nam glave, tražili da zatvaramo oči kao kada je na filmu ljubavna scena.

Zatvaraju li se sad oči? Bilo ko, i na šta? I zašto češće na tuđu patnju i nepravdu nego na “slobodnije ljubavne scene”?

Gledate li u krošnje, ima li dece koja sakrivena u njima čekaju 19.15 da roditelji viknu sa terase “Ajde, crtani!”. Mirišu li šamponi od koprive nedeljom iz kupatila? Gledaju li porodice zajedno pre spavanja domaću seriju na televizoru?

Letela sam u video klub, da izvlačim kasete i čitam kratki sadržaj, pazeći da se ne zeznem, jer ćemo svi zajedno gledati film, ne bi valjalo da uleti neka vatrenija ljubavna scena, ni na deset sekundi. Koliko smo samo puta pogledali Tajlandski boks.

Trebaju mi osamdesete, jer mi treba moje detinjstvo, jer mi treba tata kog više nema, da mu sedim u krilu i gledam reklame, jer mi treba deda da nas prska leti vodom iz creva dok vrištimo i skačemo po toplim baricama, zadihani, srećni, jer mi treba vozanje na sankama umotane u debelo ćebe, jer mi trebaju dedine priče iz rata dok napolju veje sneg, a vatra pucketa u smederevcu na kom baba meša puru žutu ko dukat, jer mi treba da me neko samo pomazi pa da sve ružno prođe. Ili me pokrije jorganom do ušiju, poljubi u glavu i kaže “Ostaviću svetlo upaljeno, nemoj da se plašiš”, jer je dobro kada strahovi nestanu samo kada se upali svetlo, i kada trčiš jedino za biciklom koje neko vergla, a ne preko granica, ne za novcem, za stanovima, kreditima, autima, boljim poslom, boljim životom, za ljubavi.

Jer je lepo kada ne moraš ništa da preračunavaš osim “Nada ima osam jabuka, koliko će Nadi ostati jabuka kada Vesni da tri?”, jer je lepo kada imaš odgovor. Kada lako nađeš rešenje. Kada je dovoljno da te mama oslobodi poslednje vaške pa da se osećaš kao nov.

Kada više od parčeta gibanice, blatnjavog ručka i jednog kruga na tuđem biciklu ne očekuješ više od života, jer to ti je sasvim dovoljno.

Gibanica

Priprema:

Pecite u rerni zagrejanoj na 250°C samo 5 minuta, zatim smanjite temperaturu na 200°C i nastavite pečenje 30 minuta ili dok sredina ne bude pečena. Ukoliko negde jače porumeni pokrijte taj deo sa folijom. Po vađenju pokrijte je krpom i ostavite da malo odmori pre nego što je isečete na parčad i poslužite još toplu.

Sastojci:

• 1/2 kg tankih kora za pitu
• 1 Dobro jutro sa maslacem
• 4 jaja
• 2dl kisele vode
• 1 kašičica soli
• 1dl ulja
• 500g punomasnog sira za pite
• susam za posipanje