Upoznala sam ga sasvim slučajno, jednog jutra u Beogradu, blizu studentskog doma, na jednoj velikoj raskrsnici. Imao je čudno lice čiju zamišljenost su presecale duboke bore, kanjoni usečeni sa svih strana. Pomalo prašnjavo, ali ipak čisto. Čisto kao neiskvareno, na to mislim.

Čekali smo zeleno svetlo na semaforu. Nas dvoje i još desetak ljudi ispred nas. U levoj ruci držao je ručku izlizane torbe na točkiće. Iz najveće pregrade virio je drveni ofinger, jedan posrebreni lanac i veliki ram za sliku. U drugoj ruci držao je najlon kesu u kojoj je bilo nekoliko uramljenih fotografija. Videla sam da se na jednoj ljube momak i devojka. Onako nevino, kao sa bombonjere. Nisam videla šta je na drugim slikama.

Bio je zguren. Kada bi nekim čudom mogao da se ispravi, sigurno bi imao 190 santimetara. Na nogama su mu bile kafene čizme u koje je uvukao krajeve pantalona na faltu. Košulju je zakopčao do poslednjeg dugmeta i preko nje obukao sako od tvida. U rever je zadenuo nekoliko znački sa simbolima SFRJ. Videla sam žito i goluba sa travkom u kljunu. Glavu je pokrio šeširom.

Dok smo prelazi na drugu stranu ulice, išla sam uz njega. Uz nepoznatog čoveka sa torbom na točkiće. Malo smo bili sporiji od ostalih, ali smo prešli u dozvoljenim sekundama.

“Mlada damo, da li biste bili ljubazni da mi pričuvate torbu dok kupim veknu hleba u ovoj pekari?” – obratio mi se čovek u kog sam gledala poslednjih nekoliko minuta. Bilo je neizbežno.

Dok je stajao u redu, razmišljala sam da li bi možda trebalo da uhvatim ručku torbe ili je dovoljno što samo stojim uz nju. Nisam htela da ga izneverim. Činilo se kao da mi je poverio nešto od životne važnosti.

Vratio se sa hlebom i dve kifle. Jednu je pružio meni.

“U toj torbi – pokazao je glavom na nju – su stvarčice koje su mi potrebne da završim mašinu za povratak u prošlost”. Odgrizao je komad kifle. Susam se prosuo po kragni košulje.

“Svaki dan odlazim na obližnji buvljak i tražim sve što mi je potrebno da napravim vremeplov. Tako već godinu dana. Ostalo je još nekoliko finalnih zahvata” – pričao je mirno, kao da mi saopštava da su poslepodne najavili razvedravanje.

Malo sam se štrecnula, ostala bez vazduha, ali nije imalo smisla da  ga ne pitam zbog čega to radi. Osetila sam da mu je važno.

Krenula sam sa ovim:

“U koju godinu želite da se vratite?”

Malo se kao zamislio, iako je delovalo da bi odgovor mogao da da u pola noći.

“U godinu kada sam šutnuo svoj prvi fudbal. Lopta kojom se igra fudbal se nekad tako zvala. Kratko fudbal. Osećaj dok sam jurio za njom bos na livadi više nikada nisam doživeo. To je bila čista sreća koja je izvirala iz slobode stopala da jure gde žele. Vratio bih se u godinu kada sam stigao na komandu u Sloveniju. Imao sam ogromne žuljeve od vojničkih tesnih čizama, bio sam mahom znojav i nenaspavan, ali sam naučio da su granice čovekove fizičke izdržljivosti ogromne. Što nije uvek slučaj sa psihičkom izdržljivosti. Ali je dobro da čovek zna da može na mišiće dosta toga. Petorica najboljih prijatelja su stečena baš na tom mestu…”

“A žena, deca?”

“Čekaj, polako – ubacio je lanac u pregradu – Vratio bih se u jutro ‘77 kada sam na železničkoj stanici upoznao svoju buduću suprugu. Ona mi je tri godine kasnije rodila sina. Dve godine posle toga i ćerku. Vratio bih se u svaku godinu posle ’77. U svaki mesec, svaki dan i sat”.

“Zar je sadašnjost tako loša?”

“Nije loša. Teška je. Sve koje sam voleo su sad daleko. Žena na nebu, sin i ćerka u Australiji. Usamljen sam i više od svega se plašim da im nisam dovoljno pokazivao koliko ih volim i koliko mi znače. Oduvek sam bio štur na rečima. Hladni suprug koji slabo grli, ozbiljni otac koji više prekoreva nego hrabri. Namćor, ako mogu sebe opisati u jednoj reči. Nisam baš bio osoba koja ume da uteši, na koju se čovek može osloniti. Sada se kajem. Iz tog kajanja i usamljenosti i kreće sve ovo sa vremeplovom”.

“Vi stvarno pravite vremeplov?”

vremeplov

Nasmejao se.

“Da, ako vremeplovom možemo nazvati garažu od desetak kvadratnih metara u koju sam dovukao svoju prošlost. Na zidovima mog vremeplova vise crno bele fotografije sa venčanja, dece u lavoru ispred kuće koju gradimo, sa kasnijih letovanja i jednog vašara. U uglu je dečiji bicikl, na polici njihove cipelice. Sa plafona visi venčano odelo, na drevnom ofingeru ženina haljina i platneni šešir. Imam gramofon na kom puštam ploče svako jutro, pored njega su tri razglednice iz Australije sa tek nekoliko reči na poleđini”.

Jutro kada sam upoznala ovog čoveka zalutalog u vremenu, bilo mi je čudno kao njemu njegova sadašnjost, ali je posle par dana donelo neko buđenje, jer mi je rekao još neke reči koje pamtim:

“Zagrli sve koje voliš i reci im da ih voliš. Ako ne umeš da kažeš, ti pokaži, to je još bolje. Pažljivo ih slušaj, iako ti možda pričaju ono što su toliko već puta rekli. Ne okreći glavu od njih. Na njihovu ružnu, ti reci dve lepe. Ne rasipaj minute na ubeđivanja ko je u pravu. Od toga ko je u pravu čovek nema ništa. Uživaj u njima. Prihvati ih i kad su nepodnošljivi. U tome je veličina.  Vreme ne može da se vrati. Dani ne mogu da se vrate. Ne postoji mašina koja vraća u prošlost. Nema reprize. Sve je trenutak koji zauvek nestaje. Na kraju će ti ostati samo uspomene, i zato se trudi da ih oslobodiš osećaja kajanja”.

Zapečeni hleb sa topljenim sirom

Priprema:

Stari hleb zasečemo uzduž i popreko da bi ispale kocke oko 2 cm sirine, pa u te proreze ubacujemo smesu koju pravimo sa strane:

Iseckamo beli luk + mladi luk, spojimo sa otopljenim margarinom

Isečemo kačkavalj i mocarelu na kriške, ubacimo u proreze i zalijemo prethodnom masom.

zapeceni hleb sa topljenim sirom

Zavijemo sve u alu-foliju i stavimo na trej za pečenje.
180c – 15 min

Skinemo foliju i zapečemo još par minuta.

Sastojci:

zapeceni hleb sa topljenim sirom