Život je film i ovo je odlična uloga

Probudim se ujutru i pogledom kroz prozor tražim sunce na fasadi komšijine velike kuće. Ako ga nađem, bar jedno svetlo parče, veselim se jer to znači da ću uskoro ustati iz kreveta, umiti se i krenuti na posao.

Imam 27 godina i oblačim majicu, komotnu, pamučnu u devojačkoj sobi stana u kom živim sa roditeljima. Diplomirani sam politikolog školovan radničkom platom koji na posao ne nosi torbu, dovoljan je džep koji može da bude i prazan. Ako budem imala sreće i dosta sunca, a fasada komšijine kuće za sada to obećava, napuniću ga. Ne preterano, ali sasvim dovoljno da od roditelja ne moram da uzimam za kafu i da mogu da kupim neki prašak na akciji i “napunim frižider”. Niko to meni ne traži, ja tako želim. Oni su me tome naučili.

Kosa mora da bude pokupljena i zalizana, ako leti u oči, ne vidim šta radim. Obuvam patike. Nije loš posao koji radiš u patikama i udobnijim helankama. Šta je još važno? Da hoćeš da ga radiš. I da se ne stidiš što imaš diplomu, a radiš taj posao.

I još je važno, tako me je učila prijateljica Anita koja je ovaj posao radila već nekoliko sezona, da ne izgedam kao da idem na streljanje.

I još je važno da čim dođemo na posao sve pripremimo. Uzmemo kantu, četku i odemo do česme da napunimo vodu u koju ćemo usuti malo deterdženta. Onda tu četku treba zaroniti najviše pet puta, tako je Anita govorila, da bi se stvorila bogata pena. Svaki put mi je to demonstrirala. I uvek sa istim žarom.

Jutra su umela biti prohladna iako je bio jun. Ponekad i bela, kao da je izmaglica odlučila da se popne skroz do table koja pokazuje trenutnu temperaturu. Ponekad se intenzivnije osećaju na izduvne gasove, ali prah kafe bez šećera razmućen u vreloj vodi malo ih zakamuflira.

Ujutru sam otečena, nerazbuđena i često mi se plakalo tih meseci na lokalnoj benzinskoj pumpi, ali to sam radila u sebi i samo dok ne operem šajbne na prvih pet auta.

Jutrom nasmejani ljudi pravi su blagoslov, vidim njihova lica kroz tek oprano staklo, smeše mi se, nude vrućom kiflom iz zamagljene kese, podržavaju me klimanjem glave, vozač daje bakšiš srećan što je pružio više nego što sam očekivala.

“Budite vredne cure. Hvala vam”, tako jutrom nasmejani vozači kažu.

Oni drugi, odmahnu rukom. Ostave nas iza auspuha da stojimo i gledamo kako se udaljavaju sa čistim staklima. Neko i jutarnjim dubokim glasom kaže: “Ne treba” iako još nismo ni prišle autu.

Jutra u kojima sam bila peračica šajbni koja pažljivim pokretima, ali vrlo spretnim uklanja višak vode sa stakla bila su za ljude koji me poznaju “promašena”.

“Za šta si završavala fakultet…”, tako bi mi govorili.

Ja nisam govorila ništa ili možda ponekad: “Da bih prala šajbne.” To je bilo činjenično stanje. I ja sam ga prihvatila. Kako? Tako što sam baš tad, tog jutra kada sam prvi put to čula, rekla sebi:

“Život je film i ovo je odlična uloga!”

Bilo mi je potrebno da tako gledam na stvari, da se zaista ne bih pitala Zar sam se školovala da bih prala šajbne?

Život ume krenuti smerom kojim nismo nameravali da idemo, ali kad je već tako, onda je bolje smireno voziti njime dok ne dođemo do neke raskrsnice (i samim tim mogućnosti da skrenemo levo ili desno ili produžimo pravo) nego se u očaju survati u jarak.

Odlučila sam da ovo bude moja uloga (jedna od mnogih koje mi predstoje) i da je odigram kao profesionalac.

Ništa ne traje večno, film eventualno dva sata, neke životne situacije dva meseca, dana ili dve godine. Ali se završe, i ako tad kad se završe na njih gledaš kao na “promašena jutra” ništa nećeš naučiti. Sve se dešava sa razlogom, tako i moje, dva leta dugo pranje šajbni na benzinskim pumpama.

Naučila sam mnogo o ljudima, iako sam ih gledala kroz staklo, ali još više o sebi posebno kada vidim svoj odraz u tom staklu.

Shvatila sam da mogu da prihvatim scenario za svaku ulogu, ukoliko je ona poštena. I još sam shvatila da umem da budem prilično istrajna, iako ponekad nepodnošljivo osetljiva, ali da ovo drugo ne pobija ono prvo.

Naučila sam da je sve bolje od kukanja i očajavanja; da su jutra dobra samo dobrim ljudima; da je dovoljan jedan čep deterdženta u litar vode; da četku treba brzim potezima i vešto povlačiti da se višak ne bi slivao na registarsku tablicu; da se ne ljutiš na ljude koji te ostave bez bakšiša, njima je gore; i da je bitno da u svemu što ti život priredi budeš profesionalac spreman da se popne čak i na bugarski kamion, opere staklo metar sa dva i vozaču omogući čist pogled na svet.

Trouglići sa pestom

Priprema:

Sastojci:

• 4 kriške rustičnog hleba, deblje sečene i tostirane
• 1 classic Butissimo
• 150g špargli
• 150g kamember sira
• 4 režnja pršute