Zovem se Marta. Prijatelji mi često kažu da je to pravo ime za devojku koja živi na selu.

Tada se obično setim tatinih reči:“Nikada se nemoj ljutiti na druge zbog odluka koje si sama donela“. I onda se ne ljutim. Mada, ne bih se ja ljutila svakako. Mogla sam da se zovem i Ana i Dara i Milka i Sanja, svejedno, ime ne bi promenilo moju odluku da ostanem na selu. Ne bi promenilo bilo šta.

U maloj kući koju smo proletos okrečili u žuto na prozorima cvetaju crvene muškatle. Pored prozora je veliki bor tamno zelene boje ispod kog je deda pre sedam godina napravio malu drvenu klupu, da na nju sedne kada se umori. Ponekad mislim da sam ostala zbog te klupe, jer gde god da bih je ponela i na koji god zid ili drvo naslonila, ne bi to bilo to. Ona čini celinu samo sa bočnim zidom naše kuće, našim borom, muškatlama, lavežom našeg psa, srkanjem kafe i stablom višnje u dnu dvorišta. Čini mi se da ni na jednom drugom mestu Sunce do nje ne bi dopiralo pod ovim uglom. Nit prevruće, niti ga fali. Taman kako treba. Ta sredina je meni najvažnija u životu. Da nisam ni hladna, a ni prevrela da sagorim. Neki ljudi sredinu ne nađu sve do kraja, a na kraju više nema sredine, jer je kraj i više ništa nije bitno.

Ustajem pre šest da pokupim jaja, nahranim stoku i budem malo sama sa sobom. Na toj klupi. Nisam bukvalno sama, jer mi je uvek kraj nogu pas na čijem toplom telu grejem stopala kada su jutra prohladna.

Biti sam sa sobom neko vreme u toku dana je isto važno kao i naći sredinu. Zapravo, kad naučiš da budeš sam sa sobom gde god da si, onda lakše nađeš sredinu.

Neki ljude ne vole sredinu, ili štrče ili su se povukli da ih ne možeš primetiti. Ali, svako tera kako ume. Teško je protiv sebe. A i ne znam zašto čovek uvek mora nešto protiv sebe. Ne mora.

Ljudi misle da sam nesrećna jer živim na selu sa roditeljima. Oni ne razumeju da sam ja ostala baš zbog toga što sam ovde srećna. Nigde jutra nisu tako opipljiva kao na selu. Seosku tišinu kad jednom osetiš, nijedna druga „tišina“ ti više ne prija.

Zovem se Marta

Uz to, volim što pomažem svojim roditeljima, imamo puno živine, jednu kravu, dve svinje, tri koze i veliku baštu u koju sadimo doručak, ručak, večeru. Sve što mi se jede, izvadim ili uberem iz bašte, naše ruke zasadile.

Mislim da su ljudi postali tužni kada su počeli da rade ono što misle da se očekuje od njih. Napuštaju kuće, odlaze u velike gradove jer je više mogućnosti za pronalaženje posla i karijeru, rade ceo dan, pa propuste i jutro i podne i poslepodne, uhvate tek malo od večeri. Jedu u hodu, vole se u hodu, upoznaju i druže u hodu, zasnivaju porodice i podižu decu u hodu. I znaju oni da je to u hodu, i stali bi malo, ali više ne znaju kako. Izgubili su sredinu o kojoj sam pričala, sagorevaju.

Zato sam ja odlučila da ostanem na selu dok još uvek znam kako da zastanem.

Često mi kažu „Marta, devojka sa motikom u ruci“. A meni nije važno šta nosim u ruci, već u grudima. To bi svima trebalo da je najvažnije. Kad su grudi nahranjene, onda nema veze jel ti u ruci motika, čekrk, akt tašna ili dokumenti.

Nisam ja mudrac, ali vidim, iako „živim na selu“ da ljudima fali drvo, fali im klupa kao ova moja da sednu na nju i ćute, fali im da predahnu, da legnu na travu, da opet nauče da dišu. Fali im da vide jutro i da doručkuju sporo žvaćući svaki zalogaj, da mogu lepo da mu osete ukus. Fali im da nigde ne jure. Fali im dugo voljenje, dugo grljenje, dugo pričanje priče deci, maženje sa njima i sa psom. Fali im da se vrate sebi.

Taj povratak sebi je važniji od povratka na selo.

A ako ipak odluče da se vrate na selo, mogu doći kod mene na doručak. Staviću jastučiće na klupu i privući sto. Sunce će padati na samo jedan deo stola, onaj na kom će stajati tanjir sa kuvanim domaćim jajima i sečenom domaćom pršutom. Desno od jaja, biće mleko tek pomužene krave, a malo levo od mleka vruć domaći hleb i pekmez od višnje.

Kada doručkuju, mogu da ostanu ili odmah odu. Kako izaberu.

Ja sam izabrala da na selu ostanem, tako da se mogu vratiti kod mene koliko god puta budu želeli, ali da ne zaborave da je najvažnije vratiti se sebi.

Grilovana palenta sa čeri paradajzom, pančetom i fetom

Priprema:

Skuvajte palentu tako što ćete sipati griz, vodu i so u šerpicu i kuvati na srednjoj vatri uz mešanje dok ne pusti ključ. U vrelu palentu sipajte Dobro Jutro sa maslacem pa mešajte dok se ne istopi. Razlijte palentu u kalup tako da visina bude  3-4 cm. Pustite da se sasvim ohladi što bude brzo.

Za to vreme ispecite pančetu u gril tiganju na najtišoj vatri. Pustite je sporo da se topi dok ne postane rumena, a onda je prebacite na ubrus. Isecite palentu na manju parčad pa ih pecite u istom tiganju u kom ste pekli pančetu dok ne porumeni sa obe strane. Na kraju kratko ubacite i čerije dok ne puknu. Servirajte palentu sa iscepkanom pančetom, bobicama čerija i kockicama feta sira, a sve ukrasite listićima bosiljka.

Sastojci:

  • 250g kukuruznog griza
  • 1l vode
  • 2 kašičice soli
  • 4 kašićice Dobro Jutro sa maslacem
  • 250g čeri paradajza
  • 70g feta sira
  • pakovanje pančete
  • listići svežeg bosiljka