Minut do dvanaest

Danas sam se probudila ranije. Nisam bila poetično srećna što sam živa jer je život najveće blago ili tako nešto.

Moj dan je počeo pre alarma. Probudila sam se u blagoj panici da će me snovi zabuniti, da alarm ne bih čula i da ću zakasniti na prvi trening u moru prvih treninga u ponedeljak svih ponedeljaka kada sam okrenula novi list i počela od ponedeljka. Mrzim da kasnim, ali kasnim češće nego što bih smela.

Živim u haosu i probauljala sam po kući da pronađem opremu za trening, nisam znala šta tačno pa sam ponela sve što imam, što će se kasnije ispostaviti kao baš glupa ideja jer sam torbu tešku kao kamen morala da nosim svud po gradu. Više puta. Na levom ramenu jer desno me boli od upale nerva kojoj ne znam uzrok i zbog toga već tri nedelje idem na preglede, terapije i konačno – na trening. Ako se može razboleti od nekretanja, evo ja sam se razbolela.

Trening je prošao uspešno, instruktorka je predivna, posvećena i duhovita, jedino sam se malo brinula da ne pokvarim frizuru jer me čeka gostovanje na televiziji a nemam kad da odem kod frizera, između doručka, fizikalne terapije i preoblačenja u princezu. Sledeća stanica je bila modni studio gde prvo pojela doručak pa popila kafu, pa nešto protiv bolova, zatim namazala anestetik na ruku koja boli već drugu nedelju i obukla prelepu odećicu za televiziju.

Na televiziji su me našminkali a urednica spoljnopolitičke redakcije mi je rekla da vrlo lepo izgledam. Rekla sam “hvala” i da je to verovatno zato što se ne slikam svaki dan, a kad idem na televiziju to obično iskoristim da obučem nešto od stvari koje prave ili prodaju moje drugarice, jer osim što se bavim društvom, kulturom, politikom, javnim zdravljem, zalažem se i za ekologiju odživu modu i za osnaživanje ženskog preduzetništva. A i složile smo se da je bolje da izgledam lepo ili nosim šarene boje, kad već uvek pričam o nekim teškim temama.

Vratila sam stvari u studio, i kako bismo iskoristili TV šminku, slikali smo još nekoliko kombinacija u kojima nosim razne šarene stvari, smejali se i još slikali i presvlačili, ali u tome je prošlo naredna tri sata. Kako se nema vremena za gubljenje, studio smo pretvorili u radnu sobu i uradili intervju i nekoliko izuzetno važnih i neodložnih konverzacija, popile po jednu kafu i nekoliko čaša vode, ali tada je već bilo šest sati i vreme za čas plesa na koji sam kasnila.

Na putu do časa, pričala sam telefonom sa hirurgom oko zakazivanja kontrole, imunološkinjom koja mi je srećom javila da bez obzira što još nemam dovoljno antitetela posle primljene prve doze vakcine imam razvijen ćelijski imunitet i da će mi javiti dodatne pretrage. Odlučila sam da su te vesti dobre. Već sam mrtva umorna, i kasnim a mrzim da kasnim ali troši mi se kapacitet za razmišljanje o svemu što još može biti loše.

Čas plesa oko šipke drži moja drugarica i pola se pitam zašto sam uopšte tu jer nemam talenta za ples, ne znam gde je levo, desnu ruku ne osećam veći deo dana i na licu imam šminku još od podne. Ipak, iz nekog pomalo neobjašnjivog razloga presvlačim se u sportsku opremu i ulazim u salu, odlučna da ću samo gledati, ali naravno ipak ne mogu da izdržim i probam. Dva sasvim jednostavna pokreta za mene su kao za nekog integrali ili pisanje operske partiture, ali hej. Šta može da bude gore, zakasnila sam, već sam na umoru, to da li ću se izblamirati ili dobiti još dve modrice više nema nikakvog značaja.

Na kraju dvosatnog vežbanja vrlo jednostavnih ali i vrlo neuobičajenih pokreta, suočena sam sa svojom telesnom neslobodom, krutošću i granicama. Zajedno sa desetak žena različitih veličina i oblika, vidim greške njihove i greške moje, različite motive, različite izglede i izbore. Mrak je ali se vidimo. Staloženi glas instruktorke izvežban je da kaže nešto lepo ili duhovito svakoj, da pokaže 73 put i na kraju odigra senzualni ples uz muziku koja rastače zidove a ja mislim da li ona misli na seks, na to šta će večerati dete ili nešto treće. Gledam kako puzi po podu i u svemu izgleda kao da uživa i mislim kako je slobodna da uživa samo tako, bez razloga, bez cilja, bez muškog pogleda ili ogledala i kako nikom ne mogu da izrazim kako to tačno izgleda ta sloboda. A trebalo bi da umem da izrazim. U sobi je mrak, dopire samo ulično svetlo i tenzija nije ni malo seksulana nego kao zajednički zadržan dah deset ili petnaest žena koje možda ne veruju ili ne znaju da će za dva, tri meseca vežbe i one biti slobodne u nečem tako jednostavnom kao što je ležanje na podu i nežno maženje svog stomaka. Stomaka koji nije samo za rađanje, nego onako – samo stomaka.

Obukla sam se i izašla. Bilo je osam sati i već sam kasnila. Torba je teška, imala sam samo jednu poruku, slika na kojoj je bilo nešto kao mesec i pitanje šta mislim šta je to. I odmah zatim odgovor. Moj Papa test koji je dobar. Nisam imala snage da se nasmejem ili radujem, nisam imala čašu da nazdravim. Sela sam u taksi i krenula da skrolujem da vidim šta sam propustila.

U inboksu je bilo milion čestitki, na postu je bilo više od hiljadu lajkova, deset hiljada ljudi je videlo kako sam bila bez nade i s nadom, kako sam probala i odustajala, padala i ustajala. Prošlo je četiri godine od kad sam operisala rak. Danas je bilo dobro jutro i dobar dan. Teško je to objasniti ljudima koji se mrzovoljno bude, ili misle o dnevnim obavezama, o tome šta će za doručak ili kakvi su im planovi za budućnost. Budim se pre budilnika jer jedva čekam da se probudim, ne znam kako bolje da kažem – jer jedva čekam da se nešto desi.

Ne mislim da je život važan eto tako, kao život, kao moj ili život nekog mog, život svakog, ne mogu svaki dan da osetim ponos ili sreću što sam živa. Kao i svi, nekad mi jutro svane ružno i besmisleno. Evo baš danas, danas mi je od izuzetnog značaja bilo važno da se setim zašto mi je važno, zašto sam izabrala da živim, da me muči i da me boli, da se oblačim i presvlačim, prodajem haljine ili reči, da dižem tegove, jedem zdravo, da se valjam po podu ili vrtim oko šipke, da radim toliko puno skoro svakome nebitnih, glupih, pogrešnih ili smešnih stvari. Danas mi je baš bilo bitno da se iživim, jer pre četri godine, ležala sam na omamljena na hladnom stolu, otvorenog stomaka iz koga su pet sati vadili moje organe, prekrajali vene i arterije i vraćali moje telo u život. I da nema ništa drugo važno na svetu, zbog tih ljudi što su se preznojavali u sali, i onih koji su čekali da se probudim, moram malo da se poradujem, proslavim, da budem malo nežnija, pomazim se po stomaku, potapkam ili tako nešto. Danas sam se probudila ranije. Nisam bila poetično srećna što sam živa jer je život najveće blago ili tako nešto. Ne znam šta zamišljaju ljudi, da mi sad što sam preživela neće biti teška torba koju vukljam ili da ću veselo podnositi nemogućnost da uradim čučanj ili da ću se možda radovati listu, cvetu, proleću ili slici na kojoj imam podvaljak jer eto živa sam. Pa ukratko – ne. Sve je nekako isto, ali i drugačije. Samim tim što sam samoinicijativno ustala ranije.

I ko za inat, baš mi je bilo bitno da ovaj ovde, prvi tekst za Jutroskop pošaljem danas. Jer možda samo danas osećam koliko je bitno uraditi što više, preći za malo granice stida, mogućnosti, objektivne ili subjektivne okolnosti i pokušati sve. I možda stići na vreme. U minut do dvanaest.

Mini kalcone

Priprema:

Rernu zagrejte na 220°C ili na temperaturu koja je predložena na pakovanju. U činijici pomešajte pelat sa začinima.

Uz pomoć okruglih modli prečnika 10cm vadite krugove iz rastanjenog testa. Svaki krug premažite sa istoljenim margarinom.

Na polovinu svakog kruga razmažite začinjen pelta, pa poređajte kulen, šunku i sir.

Kažiprstom umočenim u vodu premažite rubove testa pa preklopite nenamazanu stranu preko one sa nadevima. Dobro pritisnite da se stranice zalepe, možete koristiti viljušku ili svoje prste.

Premažite kalcone sa margarinom i pospite sa malo soli i susama.

Pecite ih dok ne porumene. Služite ih dok su tople.

Sastojci:

  • 1 pakovanje gotovog testa za picu ili testo pripremljeno po našem brzom receptu (Brza pica za doručak)
  • 1 Dobro jutro sa mlekom, otopljen
  • 100g stišnjene šunke
  • 100g mocarele ili gaude, narendane
  • 50g kulena
  • 100ml pelata
  • 1 kašičica bosiljka
  • 1 kašiica belog luka u granulama
  • 1 kašičica origana