Zove me prošle godine drugarica iz gimnazijske klupe, baš negde u ovo doba, sva uzbuđena pita da li dolazim na godišnjicu mature. Naravno, odgovaram i usput pitam koja je godišnjica po redu. Kaže ona dvadeseta. Naivno pitam: Ma ne, ozbiljno, koja je? Kaže mi da uzmem digitron i izračunam.

Dvadeseta stvarno.

Bacim pogled na moje drečavo zelene patike, srebrnu narukvicu sa kosturskom glavom i lažnu tetovažu na zglobu. Smrznem se.

Da li je moj osećaj za tok vremena podjednako loš kao i moja orijentacija u prostoru? Ili osećaj za sportove sa loptom? Možda je potpuno neupotrebljiv, baš kao i ja u saobraćaju, u ulozi vozača (ne vozim, odvozala sam tri puta sve časove, imala sređeno da „tutnem“ koji euro ako nisam baš katastrofa na polaganju, i pala sam, pa vi računajte).

Nisam se valjda pretvorila u one žene koje su kobajagi zauvek mlade, iako se anahronično frljaju sa slengom, krckaju im zglobovi dok ustaju a u sveži pirsing na jeziku se redovno zapetljava pilula za pritisak?

Videću na maturi, mislim se u sebi.

Biram danima šta ću obući. Relativno sveže sam porođena, pa o uskim pantalonama ili kratkoj suknji ne smem ni da razmišljam. Odaberem neku kamuflažnu haljinu (toliko široku da ne dozvoljava ni da se nasluti oblik i zapremina tela), preteram sa nakitom pa skidam i vraćam do besvesti, stavim crveni karmin, ošišam šiške već potpuno obučena i našminkana i prezadovoljna tim spontanim marifetlukom – odlepršam na maturu.

Čeka me drug iz razreda koji je sedeo u klupi ispred mene. Čeka me u kabrioletu. Crvenom. Potpuno ćelav. Usput saznajem da ima devojku 17 godina mlađu od sebe. Ni ne stignem da ga isprozivam, sam prizna da je sigurno u krizi srednjeg doba i pozove se na sve elemente – kabrio, ćela, mlada devojka.

Stignemo u kafanu gde je proslava i gledamo, gledamo, gledamo, nikog ne prepoznajemo, ne znamo gde nam je sto. Sva sreća, tu je bio razredni koji se uopšte nije promenio. Iznervira me to malo, ali odmahnem veselo i zauzmemo naša mesta.

Kako sam sa kim pričala, pomaljao se lik, vrlo često i ime, i ja sam kao žrtva amnezije, polako sastavljala svoje četvorogodišnje školovanje u tom odeljenju. Bilo je i onih koji su mi čestitali što sam trudna, došlo mi je da zaplačem, a posle mi je bilo krivo što jednostavno nisam glumila trudnicu umesto svoje uloge porodilje. U svakom slučaju, slabo sam i malo puta čula ono moje omiljeno: Ma, ništa se nisi promenila!

Naravno, iznenađenja nije manjkalo. Bucmasta štreberka je sad riba ipo, planinari, došla je trotinetom, ima troje dece. Najbolji đak radi u kladionici a jedan od gorih ima svoju izdavaćku kuću. One opasne gimnazijalke, vazda sa karminom u školi i gomilom udvarača za vratom, sada bih najlakše zamislila za šalterom, sa dugim noktima, izrastkom i petom kafom od jutros.

Da budem iskrena, bilo je ljudi koje prvi put vidim.

Najveće iznenađenje je jedna tiha, skromna i fina devojka koja je došla u drugom gimnazije, živa se nije čula a sada hara po svim televizijama regiona – gleda u brojeve, tarot i zvezde.

Onaj po koga je mama dolazila sa kišobranom kada pada kiša (živi prekoputa škole), danas je razveden i živi sa, pogađate – mamom.

Onaj što je dolazio sa zelenom kosom, pio pivo ispod klupe i skoro pa zapalio školu – taj sada drži nekoliko klubova, i dalje svira i nosi kožnu jaknu zimi i leti. Promenio se ama baš ništa nije, tako sam bar mislila dok mi posle nije neko u poverenju rekao da stavlja puder na lice, maskaru i da polu-ćelu maskira nekim bojenim prahom.

Pogledala sam milion slika dece, poneke mačke, jednog izgleda jako opasnog i skupog motora, pečenog praseta na svojeručno pravljenom ražnju, bar tri placa i dva fashion-blogger-profila. Ah, da i par torti: Elzu, recimo i Vini Pua.

Posle trećeg špricera, sva ta šarenolika gomila za stolom mi je zaista zaličila na moje odeljenje, postajali su mi draži i bliži iz minuta u minut (ili iz špricera u špricer možda) i polako su počele da se valjaju najbolje anegdote iz škole.

Jao, jel’ se sećate kad smo donosili pljeskavice profesorki muzičkog za bolju ocenu? A ekskurzije u Budvi? A kad smo zaključali hemičarku, pa je njen dečko (koji je nekad predavao Odbranu i zaštitu a posle samo lutao školom, u svojstvu nekog polu-domara) obijao učionicu džinovskim nožem? A kad smo uneli ono štene na čas, neke grozne zime? Jao, pa šta je bilo sa njim posle, sećam se da smo ga jurili po školi? Usvojila ga latinka, dobacuje neko…

I odjednom, svi smo opet klinci. Smejemo se, upadamo jedni drugima u reč, prozivamo se bez milosti, niko se ne ljuti.  Sevaju ćele, stomaci, kipe bokovi iz haljina, lupkaju štiklice o pod, nekoga steže kravata, razmazuje se šminka, popravljaju karmini, zovu se dadilje da se provere deca, javlja se na neki važan poslovni poziv, spava se u ćošku na stolici…

I svi mladi i svi omatorili.

Razvedeni, vereni, u braku, srećnom, nesrećnom, bez posla, sa tri firme u vlasništvu, šefovi i oni kojima isti takvi šefovi zagorčavaju život, večiti dečaci, vesele raspuštenice, sa decom i bez, radoholičari i oni koji hvataju krivine – u svašta smo se pretvorili. Uglavom nema veze sa onim što smo zamišljali kada smo delili tih dvadesetak kvadrata učionice svaki dan.

Popilo se, smejalo i igralo i došlo je vreme da se ide kući. Opraštali smo se barem sat vremena, kleli da ćemo ovo da ponovimo svake godine a u međuvremenu se isto tako vidimo, onako spontano. Grlilo se, razmenjivali se telefoni, dogovarali poslovi i dejtovi, druženje dece i roštilj na placu.

Ujutro sam sedela na terasi, pijuckala kafu i gledala slike iz škole, lajkovala smešne poruke na Viber grupi odeljenja, gledala slike od sinoć i zadovoljno se smeškala, osećajući se kao da je vikend i da u ponedeljak moram nazad u klupu. Još neko vreme je bila živahna ova Viber grupa, da bi posle par dana sve utihnulo i vratilo se u normalu.

Svako se vratio u svoj život, nastavio tamo gde je stao te večeri ali, ruku na srce – svi smo se nekako podmladili. Valjda je tako kad se setiš kakav si klinac bio, pa ti još slatko pa te više nije blam ni drečavo zelenih patika u kombinaciji sa krštenicom.

Jer brojke su stvarno samo broj za nekoga. A to se uvek najbolje vidi na godišnjicama mature.

Cimet rolnice

Priprema:

U toplo mleko uliti otprilike polovinu pakovanja margarina, prethodno rastopljenog. Sipati vanilin šećer i polako dodavati brašno. Sve to nežno, ručno promešati. Potom dodati i prašak za pecivo i malo soli. Dodavati brašna po potrebi dok se ne dobije testo koje se lepo mesi i koje se može oklagijom razvući.

Na tako razvučeno testo pošteno namazati margarin. Pomešati žuti šećer i cimet i bogato posuti po margarinu na testu. Uviti u “palačinku” a zatim seći po debljini od jedno 2 cm.

Na pleh premazan margarinom, poređati rolnice u krug.

Za to vreme, pomešajte dve velike kašike istopljenog margarina i sir, dodajte vanilu i malo mleka. Sve to lepo pomešajte dok ne dobijete glatku smesu. Umutite u nju i šećer u prahu i preliv za rolnice je gotov.

Kada su rolnice gotove (peći na 180 stepeni 15ak minuta) a to ćete znati po njihovoj zlatno-mrkoj boji, servirajte na tanjir i sipajte preliv na njih. Uz rolnice obavezno služiti toplo mleko ili kakao.

Sastojci:

  • Dobro jutro sa mlekom
  • ½ litre mleka
  • 300 gr brašna
  • Dve kašike cimeta
  • Žuti šećer
  • Malo soli
  • Pola kesice praška za pecivo
  • Šoljica šećera u prahu
  • Vanilin šećer
  • Ekstrakt vanile (tečni)
  • 250 grama mekanog mladog i kremastog sira