Od ove godine, spremam dve užine za školu. Za jednu šestakinju, čiji se ukus menja iz dana u dan, samo užinu a za jednog prvaka koji može da pojede i popije kao Marko Kraljević i užinu i ručak. Puna entuzijazma, kupila sam kutije sa više pregrada, Harry Potter termos, frigo torbicu, escajg… Mislila sam: šta mi teško, lako ću – uveče kad legnu, na brzaka ću nešto spetljati.

Prvih par dana je stvarno i bilo lako.

Toplać (topli sendvič), malo čiken nagetsa, projice u obliku mede, tortilja, mac&cheese, mladi sir a kaparama, paradajz, seckana dinja, jabuke u šlafroku, grožđe, lešnici, brusnice, limunada, štanglice od heljde sa jogurtom, popara u kutijici… Držalo me tako u laganom ritmu cele prve nedelje.

Onda sam se smorila.

Za početak, ovom malom je svaki ručak koji ne podrazumeva čiken nagetse bio totalni promašaj. A ona je počela da izvodi besne gliste sa nekim Aloa vera sokovima, čia semenkama i proteinskim štanglicama, kao i slanim grickalicama i gaziranim pićima sa druge strane. A i kutija koju sam kupila nije odgovarajuća. Ona je videla neku mnogo bolju za, recimo, 2000 dinara. Mislim se, pa jel’ i užinu pravi ta kutija za te pare?

Elem, pretvorili su se u dva razmažena i izbirljiva derišta kojima ništa nije dovoljno dobro, ma koliko se ja trudila da jedu zdravo i lepo. Prvak je, inače, bio glavna zvezda sa ručkovima. Svi su želeli da zavire u njegovu torbicu i vide šta je to danas poneo. Sam mi je rekao. On bi delio šakom i kapom a ja sam bila zadovoljna što ume i hoće da deli, a i što se tako zbližava sa decom, jer su užine nekako postale komunalne. Ne bi mi padalo teško da nastavim i dalje da kidam sa užinama ali, ti prohtevi i zahtevi su uzeli maha. Vuk je rekao da ne mešaš više fetu i paradajz jer to ne voli, a sledeći put stavi više čiken nagetsa jer je Relja uspeo da pojede samo dva. Ni Mati ni meni se ne sviđa tuna, pa nemoj više to da praviš. Ova mala je počela da mi nabraja čežnjivo kako neka njena drugarica jede Cheetos čips sa Koka Kolom za užinu, a druga barem jednom nedeljno donosi suši, pa su njihovi postovi na Tik Toku super, dok se ona blamira sa svojim jogurtom i poparom u kineskoj kutijici.

Počela deca da me grde i ribaju a ja se, naivna, prvo pravdala i izvinjavala da bi oni samo još jače navalili.

Jel’ tako?

Počela sam da zabušavam, i to mirna srca.

Kupovne pogačice u kesi, voćni jogurt i jabuka, pita od pre dva dana, gole viršle, hleb samo sa džemom… Ništa dezert, ništa neki šareniš, ništa što inače obožavaju. Pa neka vide kako je. Više nije bilo ni pisanih porukica sa srcem, salveta i sveže limunade. Nisam ubacivala kao iznenađenje štanglu omiljene čokolade, niti sam kasno noću pravila palačinke da ih ujutro dočekaju za doručak i užinu.

Odjednom je sutlijaš postao ipak dovoljno sladak a nju više nije bilo blam da ga nosi u kutiji od Kineza. On se zaželeo pesta sa njokama i minijaturnih paradajzića, a bojažljivo me pitao kad će opet ona – pazi sad ovo: lepa salata sa tunom i brokolijem.

Bilo je dosta pa sam odlučila da je vreme za kompromis. Rekla sam da sednu, razmisle dobro i napišu šta bi sve voleli da vide u svojim kutijama za užinu i ručak. Sa druge strane, ja sam napisala šta sam spremna da pravim, pa da sednemo i napravimo nekakav finalni spisak kojim ćemo svi biti zadovoljni.

Zasedanje i pregovori su prekinuti kada sam kao prve stavke videla šlag, Cheetos i suši. Vratila sam ih na fabričko podešavanje i da se vrate sa realnim spiskom, inače pregovori propadaju a sutra će nositi hladnu boraniju od juče.

Tog užasa u očima, tok trka u sobu i brisanja raznoraznih kerefeka…

Iz soba su se vratili zreliji i otvoreniji za saradnju.

Počeli su pregovori za bolje bilateralne odnose. Posle dosta vremena, gunđanja, dramatičnog prekida sastanka, durenja, moljenja i kumljenja, našli smo se na optimalnoj listi. Umorni ali, zadovoljni, spakovali su se u krevete, a ja sam opet ušla u kuhinju da ispunim dogovoreno i potpisano. Napunila sam kineske kutije svežim povrćem i voćem, ribljim štapićima, pirinčem. Dodala sam jednu čokoladicu, Aloa Vera limenku i naravno – rukom pisanu porukicu sa srcem.

Posle mi je sinulo da mogu da potražim i logističku podršku. Dva razgovora su me delila od dva gotova nedeljna ručka u kutiji. Mama i tetka su sa oduševljenjem pristale da jednom nedeljno mama napravi „pljosnate“ šnicle (pohovane) a tetka jednu veliku lazanju koju ću podeliti u porcije i zamrznuti.

Sve u svemu, navikavam se na novu obavezu, oni se trude da pohvale i ugrizu se za jezik kada bi zvocnuli. Sledeća faza je da ih naučim da nešto prave i sami sebi pakuju užinu. Jer, lepo je neki mudrac rekao: lenja mama – samostalna deca.

Držite se, mame.

Mini palačinke

Sastojci:

Priprema:

U činiji umutite jaje sa mlekom i istopljenom kašikom margarina pa dodajte brašno, so i prašak za pecivo pa sjedinite u žitku smesu brez grudvica.

Premažite zagrejan tiganj sa malo margarina pa sipajte po kašičicu smese  tako da dobijete puno malih palačinaka. Okrenite ih kada porumene sa donje strane i nastavite još kratko da ih pečete.

Služite ih za doručak ili užinu sa voćem ili sa omiljenim slanim umacima i prilozima.