I tako… Opet more. Opet Risan. Opet neka šarena zmija u kući, komšija tvrdi da je šarka, mi na internetu našli da je neki šareni smuk koji košta oko 600 funti u Engleskoj i mnogi ga drže kao kućnog ljubimca. Malo drama, malo crni humor, malo straha. Sve u svemu, klasika.

Crkla veš mašina. Prastara, komunalna, za sve jedinice u kući. Od tetke do snaje, svi peru na ruke pa smo se dosetili babine metode za beli veš – u kadici, voda sa praškom i na sunce. Da belo ostane belo. I stvarno je istina. Čak smo napravili eksperiment. Stavili smo čisti beli čaršav u kadu na sunce i popodne je voda bila siva a čaršav zasijao kao onomad ’55-e kada je kupljen. Do dolaska nove mašine, svi smo u belom, kao Indijci u žalosti. Deca su zadužena za ceđenje, po principu povlačenja užeta – svako uzme jedan kraj i onda uvrću. Smeju se, ciče,  uopšte ne provaljuju da je zadatak u pitanju – misle da se igraju.

Odlazak na plažu je poseban krug pakla. Naravno, kao i uvek, kupamo se na izlasku iz Risna, na staroj manastirskoj ponti. Verujte, zvuči mnogo bolje nego što izgleda. Skoro pa romantično. Brat bratu jedno dva kilometra je udaljena od naše kuće, uskim putićem na magistrali, bez grama hlada. U pitanju je jedna razvalina od ponte, iznad je murva, odnosno dud, koji non stop pada na glavu i fleka peškire. Svaki dolazak započnemo jednom velikom radnom akcijom kada kupimo đubre koje ostane od ovih što vikendom siđu sa nekih čuka da se okupaju pa valjda ljubomorni što nemaju more, ostave nam svo smeće na plaži, u inat.

Dakle, povratimo se od pešačenja. Očistimo plažu. Raspakujemo sve – flaše vode u moru, zaglavljene kamenom, voće visi sa drveta, keks u trista kesa da se odbrani od mrava… Peškiri strateški raspoređeni da odbranimo tih 15ak kvadrata od drugih kupača koji bi eventualno naišli u toj pustahiji. Mada, ruku na srce, kad vide i čuju ovo moje dvoje, radije bi hodali još dva kilometra za malo mira.

E, onda smo mirni. Kreće uživancija.

Uđem u more, otplivam malo i onda plutam.

I plutam, i plutam, plutam, plutam…

Ispod mene, na dnu, kamenčići se sudaraju, u nekom večnom sitnom i nežnom plesu koji me polako uvlači u svoj ritam. Postajem sve lakša, prazni mi se glava, ostaju samo kamenčići. Nosi me struja ka Pacovskoj plaži (kako ju je moja ćerka kao mala zvala) i tek ponekad podignem glavu da vidim da li su deca na broju. Tu su, i dalje se deru kao magarci, sve ok.

More mi postaje sve udobnije i udobnije i mislim kako bih mogla ovako do Italije.

Kakav kontrast, pomislim.

Do malopre mi je glava ključala, što od sunca, što od logistike, što od problema. Noge i ruke kao od olova, pritisak verovatno pao na 80 sa 50. Psujem i more i plažu i što nisam ostala među debelim zidovima hladne kuće. Gledam i da ovaj mali ne istrči na magistralu, da se ne pocepa kesa, da se javim klijentu koji zove u najgorem trenutku, mislim se da li sam platila reprogram Poreskoj ili nisam, gledam non stop jel legla uplata pa da idemo na škampe i mušlje (dagnje), paralelno koordiniram majstora za mašinu i radnike iz vodovoda koji treba da zakrpe komšijsku cev koja je pukla pored naše kuće…

A onda – kamenčići. Puckaju zvonko u ušima dok more me nuna.

Nirvana.

Apsolutna nirvana. Znam da će me držati još malo kad izađem iz mora pa ću morati na repete. I tako ceo dan u krug. Posle prve dve nedelje takvog ritma, okuražim se da šmugnem rano ujutro i sama odem da otplivam. Kažem da idem po burek pa me nema dva sata. Babe pošize, zovu ali – nije mama rodila naivka, telefon uredno ostao na punjaču.

Griža savesti – nula bodova. Jutarnja nirvana je ono od čega živim narednih deset meseci po povratku u grad.

Nikog živog nigde. Sunce još bledo i skoro pa dobroćudno. Voda mirna, savršena bonaca. Skliznem u nju i zaronim, pustim da me more izbaci na površinu. Prvo uradim desetak kolutova unazad, da ispravim kičmu, onda otplivam – lagano pa ubrzam. Kada završim, zna se – kamenčići. Život je super.

Došetam do kuće, usput je nestalo bureka jer se inače prodaju samo u poslastičarnici i samo rano ujutro. Mrtva hladna dočekam salvu grdnje od baba i dece. Skuvam kafu dok mi oni nešto žvaću u uvo i negoduju, ja ništa ne čujem. Samo puc, puc, puc, puc…

Izađem u avliju, sednem pod lipu i slušam cvrčke, da „doradim“ morsku nirvanu. Malo srkutam kafu, malo gledam decu kako cede čaršav, malo ignorišem babe, malo telefon. Iako je možda majstor za mašinu, da probamo još jednom da joj produžimo život. Mada, i da je mačka, do sad bi potrošila svih devet.

I tako.

Ne žalim se, zahvalna sam, i uživam i mučim se.

Moglo je i mnogo gore.

Burek sa pečurkama

Sastojci:

Priprema:

U blenderu sitno isecite šampinjone.

Takođe u blenderu ili uz pomoć noža sitno naseckajte luk.

Istopite kašiku margarina u tiganju i ubacite luk. Dinstajte par minuta pa ubacite pečurke iznad tihe vatre. Čim pečurke puste vodu izmrvite kocku supe i pojačajte vatru pa dinstajte dok ne porumene.

Premazujte svaku koru sa istopljenim margarinom, zatim na početak kore rasporedite nadev i zamotajte je u puža. Nastavite tako sa ostalim korama pa ih tesno ređajte u tepsiju.

Pecite burek na 200°C oko 20 minuta ili dok ne porumeni.