Moji su se uselili u ovaj stan, u kojem sada živim sa decom, davne 1985. godine. Kako je tata novinar, a poznato je da tu profesiju pomalo bije glas da nisu preterano revnosni domaćini (čast izuzecima), slabo se kod nas krečilo, hoblovalo, lupale se pločice, gletovalo i uopšte majstorisalo. Dakle, komšije nisu morale da brinu da li ćemo im svakih par godina lupati nad glavama, bušiti i remetiti mir. Jedina buka bila je lupanje eksera u zidove, koji su bili prekriveni što knjigama, što slikama. Doduše, jednom je mama našla svoje cipele za ples i glupirala se sa nama, glumeći flamenko igračicu, pa je ljutiti komšija zvonio da se žali, a ona svalila na mene i kao, tobož, sad će da me izgrdi. Inače, burgije i macole – nula bodova.

Onda sam ja ušla u stan i minimalno ga renovirala, uz minimum buke. Onako, sa štapa i kanapa. To je tako trajalo jedno sedam godina i sad skoro sam odlučila da ga malo „glacnem“.

Renoviranje kupatila prošlo je u svečanoj tišini jer sam pločice lepila preko pločica (da ušparam novac, fizički rad i prašinu). Krečenje takođe. Našla sam majstora koji jedva progovara, ne pije kafu i ne sluša radio. Dođe, kreči, ćuti i ode.

Kod hoblovanja sam zaista malo iskočila iz te tihe šeme i čitav dan ipo sam planirala da hoblujem. U vreme kada je dozvoljeno, podrazumeva se. Ali, ne lezi vraže.

U 14.00 h, neko zvoni.

Komšija ispod. Inače, mlad čovek, moderan i urban, reklo bi se. Ali, gadan čiča iz njega raste. Odmah s vrata, bez dobar dan, zahteva da šta god radimo tu – prestanemo. Mali spava a on ima da radi. Dva popodne, radni dan.

Već par godina, ta porodica sve dublje i dublje zaglibljuje u panični strah od bilo kakvih zvukova. Deca im non stop spavaju a on non stop radi nešto jako važno. Ja, naivna, prvo sam se izvinjavala kad mi se deca poigraju u svojoj sobi u 6 popodne jer, zaboravila sam da im mali spava a on radi. Pa ih onda premeštam u dnevnu, ućutkujem i smirujem, samo da komšija nešto ne zabrlja na tom neverovatno bitnom poslu koji radi iz dnevne.

Gosti kad mi dođu, to je već unapred poznat scenario. Pritom, dodala bih da smo svi u svojim četrdesetim i da nisu to žurke kao što ih pamtimo. Više sedimo, nešto grickamo i pijuckamo i češemo jezike.

Ipak, ta osetljiva bića zvana komšije ispod, dožive nervni slom. Vređa im nežne uši kada se čuje više od dva glasa. Naravno, zovu, pišu, zvone. Ja, opet naivna, klanjam se do poda, izvinjavam i posipam pepelom. Društvo me gleda kao da sam sišla s uma. Ja ih ućutkujem. Kažem, bliži se deset, mali spava a on radi, molim vas tiše malo. Društvo ode. Ja ostanem da, sasvim tiho i bez muzike sa radija, rasklonim sudove. Ostavljam za sutradan ipak, jer čaša o čašu zvecka. A znamo već – mali spava.

Sve bih to još i podnela – i dizelaške poruke njegove žene, i njegov stav da sa pravom zahteva da mu se cela zgrada prilagođava, da na sav glas na svim sastancima kućnog saveta govori o pridošlicama koje nam upropaštavaju Beograd, a ovamo nalepio pravu pravcatu tarabu na ogradu od terase… Ali, da mi sabotira toliko iščekivano renoviranje – tu sam podvukla crtu.

Mislim se, pa gde li su nestali komšijski odnosi? Kada kupiš stan u soliteru, da li stvarno očekuješ mir kao na Bukulji? Da li ti toliko smetaju drugi ljudi koji žive jedne sasvim normalne živote?

Pritom, pričam o mladim ljudima. Obično se komšija ispod zamišlja kao neki namćorasti metuzalem, onaj koji ne bi deci vratio loptu ako mu završi na terasi i koji lupa štapom o patos i plafon, da smiri i ove dole i ove gore.

U mojoj zgradi, situacija je sasvim suprotna. „Stara škola“, komšije kojih se sećam od useljenja, trude se da srede zgradu, očuvaju to što imamo, ukrašavaju hodnike cvećem i nikad, ama baš nikad, ne drže višak stvari ispred vrata. Uvek se ponude da pričuvaju decu, uvek imaju neki slatkiš za njih u džepu, a neretko mi pozvone sa toplom projom „za dečicu“… Evo, baš sad, dva penzionera, uređuju parkić iza zgrade. Za decu. Nijedan nema unuke. To rade za dečicu iz zgrade.

Nikad se ne žale na buku, uvek im je slatko kad ova moja dva tasmanijska đavola protutnje hodnikom. Kad sam imala psa, pomaze ga i popričaju sa njim.

Za to vreme, komšija ispod mene drži dva bicikla u hodniku od kojih se jedva prolazi, kao i neku nedefinisanu gomilu stvari. Nerviraju ga „babe“ iz zgrade, nervira ga cveće u hodniku, apsolvirali smo da ga buka nervira, kao i ja… Malo manje sikće na kompletne porodice, lakše mu je valjda kad je žena sama. Nerviraju ga ostali psi, njegov je jedini dobar pas…

Što je najgore, nije jedini. Jedan mladi par iznad mene pa dijagonalno, uvek ima razlog da se pošteno izdere na predsednicu kućnog saveta, jednu stariju pravu damu koja je u zgradi od prvog dana. Pola njih neće da da novac za sandučiće „jer ih to uopšte ne zanima“.  Sve u svemu, novi naraštaji kao da su malo otupeli na dobrosusedske odnose i kao da ne pamte kako je to ranije bilo.

Kada je poneki komšija uvek imao ključ od tvog stana, kada nisi morao u radnju jer to je zafalio šećer ili nešto drugo, kada su se deca igrala ispred zgrade a odrasli družili uz tople kiflice Nade sa petog, kada nije bilo šansi da sam izneseš kofere za put i spakuješ ih u kola, već je tu bio čitav konzilijum komšija da se definiše najbolji način da se dupke napuni gepek… Kada je pokvarenu kvaku popravljao prvi koji je na nju naišao. Kada su na druženje ili žurku bili pozvani svi iz zgrade a niko nije zvonio da stišaš, jer su znali da slaviš nešto lepo i bilo im je drago zbog tebe. Kada su deca nosila kese uz stepenice bakama, a kavaljeri damama. To je bilo vreme kada je barem jedan komšija znao da popravi i veš mašinu i pokvareno zvonce. I taj isti komšija se nije bunio ni ako ga probudite da dođe da popravi.

Sva sreća, restlove toga imam u svojoj zgradi i cenim duboko.

Ignorišem bahate i novodoseljene, ne otvaram više vrata kada mi zvoni ovaj što mu mali spava a on radi, mrtva ladna ga ne čekam za lift ili interfon, na poruke mu ne odgovaram… Kao da ne postoji.

Sa druge strane, kad vodim dete u vrtić ujutro, sa uživanjem na kafici ispred zgrade pročešljam sve moguće teme sa „starom gardom“ koja se okuplja svako jutro u dvorištancetu zgrade. Pohvalim komšiji iz prizemlja divne ruže koje neguje kao uspomenu na svoju ženu, saslušam ga sve o travi koju je zasadio i koja je koja ruža, učim moje klince da ponesu kese, gledam slike unučadi i divim im se. Slušam o artritisu, gastritisu i koroni. Zauzvrat, razumeju i mene i moje potrebe. Kada kasnim sa nekom uplatom za zgradu, ne navaljuju, ne opominju… Uvek imaju lepu reč za mene i decu, često dobijem punu gajbu voća za nas sa placa. Sve u svemu, imam osećaj da imam nekog svog u zgradi, da mogu da pomognem kad treba i da će meni pomoći kao mi zatreba. Razumem kad je buka, kada mali Aleksej iznad mene skače iz sve snage. Na pamet mi ne pada da ga opominjem – znam dete i znam da to deca rade. Neka je živ i zdrav. Kad im dođu gosti, meni milo što čujem smeh i priču – znači da se nešto slavi ili prosto uživa u prijateljstvu.

Tako ja živim u selektivno sjajnom komšiluku i kod mene su vam osamdesete u svom njihovom sjaju.

Za ove ostale me nije briga. Neka se presele na Avalu da uživaju u strogoj tišini.

Sastojci:

testo:

• 500g mekog brašna
• 1 kesica suvog kvasca
• 1 kafena kašičica šećera
• 1 ravna kafena kašičica soli
• 1.25dl mlakog melka
• 1.25dl mlake vode
• 1dl istopljenog Dobro jutro dijet

nadev:

• oko 100g kačkavalja isečenog na kockice
• kuhinjski konopac
• 10 kašičica Dobro jutro dijet
• 10 smenki bundeve

Priprema:

U činiji pomešajte sve sastojke za testo i umesite elastično testo koje se ne lepi.

Formirajte kuglu i izdelite je na 10 približno istih delova pa od svakog napravite kuglicu.

Unutar kuglice stavite kockicu sira i ponovo je zatvorite pa je uvežite kanapom tako što ćete ga uvrtati u sredini i rotirati ga za 90° dok ne dobijete 8 zasebnih useka koji izgledom.podsećaju na bundevu.

Uključite rernu da zagreva na 180°C. Pre pečenja premažite bundevice sa umućenim jajetom i stavite po jednu kašičicu margarina na vrh. Pecite oko 25 minuta ili dok ne porumene. Na kraju uklonite konopac i zabodite semenku bundeve na mesto peteljke.