Eto, došlo i to vreme. Šaljem svoju bebicu, svog malog deliju u klupe – da uči, piše, čita, crta, druži se i raduje se užini i misli samo o njoj prva dva časa. Do juče sam ga nosila u naručju, uspavljivala i duvala u koleno kad ga odere. Nije mi što oni rastu, nego su mi živ dokaz kako ja starim i kako vreme prolazi. Ali, hajde, to je neka druga tema. Daj da se fokusiram na veselje.

Naravno, upisala sam ga u celodnevnu nastavu. Dakle, slobodna sam do pola 4. Sebe sam sa velikim zadovoljstvom odjavila iz vrtićke Viber grupe. Leave and delete. Ćao-zdravo sve mame koje insistiraju da sami donosimo organsko povrće, ćao-zdravo pogledi razočaranja kada, u beloj peni, na priredbu donesem slane grickalice (jer sam jedva i to stigla) i složim ih pored domaćih pita od heljidinih kora i sitnih hand-made kolačića, iseckanih jagoda i džinovskih bokala ceđene naranče (!?!). Zbogom dogovori o roditeljskoj kupovini metara i metara tepiha za sobu, da deca ne zebu. Klime i prečišćivači vazduha. Dijamantske i zlatne ogrlice za vaspitačice na kraju godine i poklona za praznike od 29. novembra, preko Uskrsa do Božića. Da se razumemo, što se mene tiče vaspitačice zaslužuju stambeno pitanje da im rešimo, to je posao kakav ne bih mogla ni za sto života da obavljam ali, preterivanje mi nije jača strana.

Zbogom plakanje svako jutro i treniranje u dogovoru sa njim da barem danas ne plače (a on ipak pusti suzu dok oblači patofnice i sam kaže: Pa, mama, nisam ni ja od kamena!). Do viđenja prekorevanje vaspitačica što opet kasnimo sa uplatom, što opet ima patike na pertle i što opet nemam opravdanje – vidimo se nikad više.

Zbogom sedenje i žuljanje na minijaturnim stolicama na roditeljskim sastancima gde se živo diskutuje da li je došlo vreme za pidžamu sa kratkim rukavima ili ipak ne, i da li je jelovnik odobrio life&health coach one mame koja krišom gurka u ruke vaspitačici i sopstveni poklon za 8. mart, pored zajedničkog vaučera za neki tamo tajlandski spa centar u koji verovatno ja nikad neću ni proviriti. Da vam ne prepričavam poglede kada sam predložila vaučer za samoposlugu (koji bi meni legao kao budali šamar, bila ja vaspitačica ili ne). Zbogom bebeća posla.

Jer, moj je momak delija pravi i čekaju nas nove avanture.

Ranac je već kupljen i mogu reći da košta više od većine mojih torbi. Jer, samo najbolje je dovoljno dobro za moje zlato. Doduše, niti ima točkiće, niti je ergonomski dizajn, niti radi domaći umesto njega. Samo je jako lep i crven i nisam odolela. Njemu je ionako svejedno.

Dakle, počinje jedna nova era. Ovu malu stariju sam već naučila da sama ustaje, sprema sebe i užinu i tiho izađe iz stana, dok mališa i ja spavamo još barem sat vremena i natenane ustajemo. Ja pijem kafu, on tamani improvizovani doručak i onda lagano, uz plač, šetnja do vrtića.

Sad mi se smeši ustajanje sabajle. Pripremanje i pakovanje dve užine jer – „neću valjda samo njemu da spremam, a ja?“, već čujem svoju uskoro pa tinejdžerku. Duplo učenje, duplo preslišavanje, dupla kupovina potrepština za školu. Duplo dovlačenje društva posle škole jer „moja mama je kul, uvek možemo kod mene“. Dupli roditeljski sastanci i, evo – sva sam se naježila – dve roditeljske Viber grupe.

Ali, neka. Radujem se, stvarno. Raduje me prvo odlazak u knjižaru po sveske, to obožavam oduvek. Dan danas otvorim svaku svesku u radnji, i dlanom pređem preko papira da vidim da li je gladak. Kao nekad, kada me mama vodila u Šumadiju, pa smo tako birale sveske jer „samo italijanske sveske imaju dovoljno gladak papir, pa neka koštaju đavo ipo“. Penkala, olovke, rezači, gumice, blokčići, šestari – sve to biram sa toliko veselja, kao neko cipele. Jer, knjižara je zakon. Tamo sve miriše na papir, gumice i na novo. Tamo sve miriše na nove prilike, novi list koji pokušavam da okrenem od kad je moja knjiga započeta.

Sada punih usta mogu da kažem da u tu i tu školu, u koju sam i ja išla, idu oba moja deteta. Mogu da ih gledam sa terase kako ovaj mali jurca a ova mala izigrava šmizlu sa drugaricama. Mogu da vidim kako on padne a ona ipak dotrči da ga podigne i zagrli. Mogu da ih vidim kako grickaju užinu i kako mi mašu sa prozora, pitajući za dozvole učiteljicu i nastavnike da mi viknu ocenu sa kontrolnog ili odgovaranja.

Ma, biće super i meni i njima. Ide život dalje i ne okreće se da vidi gde sam. Moje je da potrčim da ga stignem kad mi zamakne sa vidika.

Mafini od jaja

Sastojci:

Priprema:

Umutite jaja viljuškom pa dodajte sitno seckan luk, malo bibera, soli i istopljen margarin zatim promešajte. Dodajte sitno seckanu papriku, spanać i sir i opet sjedinite.

Rasporedite smesu unutar kalupa za mafine koji ste obložili korpicama.

Pecite na 180°C oko 20 minuta. Mafine možete zamrznuti i odmrzavati po potrebi.