U poslednje vreme, počela sam više da obraćam pažnju na cvrkut ptica. Nije da ga nisam primećivala i ranije ali, kao i sve dobro u životu – uzimala sam ga zdravo za gotovo, ne pridajući mnogo značaja njihovoj pesmi.

Onda sam bila na moru (a gde bih ja drugo bila?) i jedan zalazak sunca je promenio sve. Ležala sam na belom klesanom kamenu jednog bokakotorskog molića, još toplom od sunca. Oko mene je vladala neobična tišina, žive duše nije bilo. Žmirkajući sam gledala u sunce koje je polako zalazilo, kada sam primetila ptice koje su počele da se okupljaju visoko iznad vode i da lete u, samo njima jasnim, osmicama i krugovima…

Kada se sunce već približilo ivici brda iza koje nestaje, počela je njihova pesma.

Bilo je tu galebova – onih belih, velikih i lepih, kao i mladih sivih, malo manjih. Prepoznala sam još neke ptičice, sitnije i brže. Kružile su ptice, spuštajući se nekad do vode pa onda, sasvim brzo i neočekivano, podizale se visoko i puštale da ih vetar održava u vazduhu.

Sitnije ptičice su svoj cvrkut ubrzavale, nadovezivale su se jedna na drugu, zatim usporavale i pravile pauze. Za to vreme, galebovi su ispuštali svoje, inače ne tako harmonične krike ali, u ovoj kombinaciji – sve je zvučalo kao savršeno uvežban orkestar.

Uhvatila sam sebe kako pažljivo slušam i gledam ptice i kako mi to uliva sasvim iznenađujući spokoj. Osetila sam se kako i ja imam neko svoje mesto u čitavoj toj priči. Izula sam se i ušla u more do članaka, i dalje gledajući visoko ka nebu i tom raspevanom horu.

Čak sam pomislila da mogu i da razumem zašto i kako cvrkuću. Ubeđena sam bila da pozdravljaju sunce, da ga ispraćaju i shvatila sam da to tako rade oduvek. I onda kad nije bilo nas da podižemo kuće, asfaltiramo, sečemo drveće, ludujemo na skuterima i barkama po moru ili „garimo“ auto na krivinama magistrale.

Dakle, one su ostaci te divlje, netaknute prirode.

Mašala!

Posle toga, počela sam da baš obraćam pažnju na ptice. Gde god da sam. Čak sam prvi put u životu u sred Beograda, u sred Dorćola – začula noćne ptičice. U gluvo doba noći, kada svi spavaju a ja uživam toj retkoj tišini i uspavanom miru, izađem obavezno na terasu i dugo, dugo slušam te sićane ptičice.

Zaboravim na smog, na prepune kontejnere, ostatke flaša piva i kesica čipsa po dečjim parkovima, gradilišta kojima sam opkoljena, crne gležnjeve i stopala kada šetam gradom u japankama, zaboravim na onaj užasan osećaj vreline i gadosti kada me zapahne crni dim iz auspuha nekog prastarog autobusa… Zaboravim na suludo pranje ulica šmrkovima u sred bela dana, kada se sva moguća štroka sa asfalta digne i zalepi za lice i odeću nama, prolaznicima koji su imali tu nesreću da se u tom trenutku nađu na tom mestu. Zaboravim da živim u gradu, da sam deo grada, da sam u stvari i ja grad.

Samo ih slušam, slušam, slušam – okružena mrakom i tišinom.

Naravno, dođu mi razne misli. Da se spakujem i odem u neku nedođiju, da ispišem decu iz škole, kupimo jednu kravu i odemo na vrh nekog brda, gde vodu vadimo iz bunara a struju dobijamo od solarnih ploča. Negde gde ću ručno i lično praviti sir i mesiti hleb a deca će biti rumena i vešta u prirodi. Štrikaću im džempere (inače, ne posedujem čak ni osnovni šivaći pribor) i od belog platna šiti lagane letnje košulje. Imaćemo venčić od svežeg bilja i cveća na glavama, od ujutro do uveče.

Pevaćemo stare obredne pesme i ložiću vatru na ognjištu kao da je to mačji kašalj.

Ponese me tako i ja se stvarno uživim u taj film.

Naravno, ustanem ujutro, upalim ketler za kafu iz Brazila, iz sudo mašine izvadim šolju, stavim veš da se pere u drugoj mašini, istostiram deci toplaće, usisam, pogledam malo internet, čujem se na Viber sa drugaricama koje ne žive ovde i tako – ništa krava, ništa kuća na vrh brda, ništa sir, ništa belo platno…

Utom, čujem vrisku dece.

Otrčim u sobu gde su do malopre ležali sanjivi u toplim krevetima i vidim haos. Trče, skaču sa kreveta na krevet, vise sa komodica, podvlače se pod krevet.

Šta je bilo?

Uletela ptičica!

Divna mala narandžasta ptičica za dobro jutro.

Smirimo se, polako joj priđemo i uhvatimo. Izmilujemo je nežno, ona nas gleda bez straha, crnim okicama, kao crnim staklenim perlicama. Posmatra nas, ne drhti, krivi glavicu kao da bi da nas bolje razume.

Posle par trenutaka, uplašim se da je ipak ne istraumiramo i sasvim nežno je spustim na sims.

Mislili smo da će nestati krilima vetra ali, ona se okrenula, pogledala nas i nakrivila opet malo glavu, pustila svoj zlatni glasić i tek tada odletela.

Istog sekunda sam spakovala svoju kafu u termos, dečije toplaće u salvete i izašli smo na piknik na prvu travnatu površinu. Sva sreća, blizu nam je Kalemegdan, pa smo celo jutro proveli valjajući se po travi i slušajući ptičice.

Znači, može i jare i pare. I internet i krava. I suši i štrikanje. Može grad i priroda. Samo treba da pustimo uvce. Ptičice će nam sve objasniti.

Sastojci:

• 4 kajzerice (ili 8 parčadi bilo kog hleba)
• 1 Dobro jutro sa mlekom
• 1/2 veze sremuša
• 250g ćurećih prsa
• 200g gaude

Priprema: