Tri reči. Roditeljske Viber grupe.

Znam, znam, mnogima od vas se već podigla kosa na glavi. Ali, red je da malo obradimo i ovu temu, s obzirom da je kraj godine i da kreće lavina komentara i predloga oko poklona za učiteljicu ili učitelja, kao i vaspitačice. Kao što vidite, ne spominjem vaspitače jer je to, po mom iskustvu, jedna jako retka vrsta koja se uglavnom sreće na inostranom tlu.

Dozvolite digresiju.

Moja Maša, koja živi u Beču, godinama mi pravi zazubice vaspitačima u vrtiću male Marte u ne-znam-ni-sama-kom-bicirku. Počelo je sa – Jao, kako Marta ima super vaspitača, ima dredove, svira im gitaru, ima istetoviranog Paju Patka na ruci, prepune ruke narukvica, surfuje na egzotičnim destinacijama, vozi bord i opasan motor i ima bradu.

Mislim se u sebi, leteće taj kao ptičica, i pre nego je počeo. Kad ono, mali predložio da naprave malu organsku baštu u vrtiću, uprava pristala. Mali im je organizovao unplugged koncert u dvorištu sa svojim bendom – uprava oduševljena.

Pohvalim vrtić kako je progresivan i pitam da li su roditelji u čudu i fascinirani, ona kaže da je to sasvim normalno. Kaže, nije jedni vaspitač.

Ja sam jednom čula da negde na Banjici ili Banovom brdu ima jedan vaspitač. I to od drugarice, čija kuma ima kumu a ova jetrvu, pa njen kolega zna pašenoga jedne mame koji joj je to ispričao. Dakle, na nivou „video sam jednoroga“.

Nemojte pogrešno da me razumete. Vaspitačicama dižem kapu bezbroj puta, divim im se do neba i mislim da su hrabrije od onih koji izaberu posao milicajca na terenu ili alpiniste. Svaki radni dan brinuti o dvadeset i kusur mališana – meni zvuči kao poseban krug pakla.

Dakle, ja sam za njihov beneficirani radni staž, platu kao lekarima i sudijama i da rade maksimalno deset godina a onda do kraja života da krpe svoje živce. Ali, buni me jedno. Gde su nam vaspitači? Gde su ti junaci koji se dobrovoljno školuju da brinu o bebama i klincima? Kada razmislim u svetlu napretka nas kao rase, ne mogu da ne pomislim kako je neophodna i muška i ženska energija da izvedemo te piliće na pravi put i pripremimo ih na sve što ih čeka. Prvo u školi a onda i posle, u životu. Evo, otvaram pitanje, pa mi recite da li ste ikada razmišljali o tome i da li znate neke vaspitače, rado bih upoznala te retke ptice.

Vraćamo se na temu.

Viber grupe.

Ove godine, moja ćerka napušta toplo okrilje jednog sjajnog klinca učitelja i kreće u boj. U peti razred. Znam da me samo jedan letnji raspust deli od sasvim novog života i da nikada ništa neće biti kao pre. Kreće geografija, fizika i hemija su iza ćoška a jedino se istoriji radujem jer sam već pripremila metod – dokumentarci. Moja će ćerka više gledati u ekran nego u knjigu jer mislim da je to sjajan način da nauči istoriju. I još sjajniji način da mene izopšti iz cele priče u kojoj uveče „obnavljam“ gradivo da bih preko dana učila sa njom bez stida.

E, sad. Pošto je kraj, kreće agonija oko poklona.

Jedni roditelji bi neko drvce (od pravog ružinog drveta) na kojima su ispisana sva imena dece a sa strane je pesmica. Divna uspomena za učitelja. Mani ga se, Mito. Skupljač prašine, ja bih rekla. Šta će jednom mladiću koji se uskoro ženi veliko drvena ploča sa imenima dece? Ja jesam sakupljač najrazličitijih gluposti ali, ovo je i za mene previše. Iako se moj glas slabo čuje na tim grupama i uglavnom samo glasam i složim se, ovaj put sam ipak reagovala i predložila sat sa ugravuranom posvetom.

Otvorila sam Pandorinu kutiju i Viber se ustalasao.

Kao najgora, „bacila sam buvu“ i iz senke gledala kako se stvari zahuhtavaju.

Sve parlamentarno, sve kulturiška ali, svako vuče na svoju stranu. Ovi za drvce se malo ljutnuli jer, zaboga, nema lepše uspomene od one potpuno besmislene. Jedni hoće sat sa metalnom narukvicom, drugi sportski, treći elegantni.

Usput treba da se reši i pitanje udžbenika i „one jedne grane koja opasno visi“ u školskom. A hajde malo da pričamo i o tim bombama i da li je kvaka na vratima jednog toaleta popravljena i da li sapun u učionici izaziva alergiju. I slučajno da ne zaboravimo da se strogo usprotivimo prebacivanju jednog nestašnog dečaka u njihovo odeljenje.

Nije zgoreg pomenuti i program i kako bi ga to svako od njih malo popravio. Ubacio malo više patriotizma a neke stvari sasvim izbacio. Isto tako, dve devojčice su se posvađale i više ne sede zajedno, pa zašto da to ne reše roditelji kompletnog odeljenja jer, što bi se deca bavila svojim odnosima i tako sazrevali i oštrili svoju socijalnu inteligenciju?

Da slučajno ne zaobiđemo dobavljača hrane, da li se još nečije dete žalilo na pecivo koje dobijaju četvrtkom za doručak? Ni vaš mali ga ne voli? Pa, hajde da reagujemo i na sledećem Savetu roditelja da potegnemo temu lisnatog testa i da li punjenja ima malo ili taman i da li je čokoladno punjenje lošije od starog dobrog džema. Jer, to su naši anđelčići i nema dlaka sa glave da im fali. Ako lutka hoće zeca, lutka će dobiti zeca, što bi rekao Duško Dugouško. I kamo čia semenke, kamo projino brašno i aronija? Ima tu još dosta posla.

Inače, jednom sam uvučena u Savet roditelja i čitave jedne godine sam bila predstavnik našeg odeljenja. Ne pitajte kako, priča je prilično blamantna. Recimo samo da sam bila primorana. Svako zlo za neko dobro, održana je samo jedna sednica jer je bila Korona. I ta sednica mi je presela. Gledam direktorku i zadužene nastavnike i dođe mi da im trknem po kolač da se malo oraspolože.

Setila sam se svoje mame koja je prosvetni radnik, svoje učiteljice i svog razrednog. Sve stara škola. Kakva Viber grupa, kakvi bakrači? Kakvi zahtevi, kakve izmene programa, kakvi dopisi ministarstvu… Stolice su pretvrde, deca se žale. Dva ormarića imaju pokvarene brave a zavese su previše tamne. Klima ne radi kako treba a miris hemikalija je prejak pa, ako može da se čisti od 5 ujutro a ne 7, jer dečica dolaze u 8 i onda je jako nezgodno za njihove nosiće. Školsko je puno golubova a zna se da su to leteći pacovi. Obavezno nabaviti pametne table jer, sunđeri su puni bacila a ima dece alergične na kredu. Rođendani ne smeju da se obeležavaju slatkišima jer mnoga deca ne smeju nikada da saznaju da postoji ono zlo koje se zove šećer. Pa, onda čuvene mame koje se pitaju zašto je problem da njeno dete koje je četvrti razred ofarba kosu ili nalakira nokte i obuče mini suknju u školu, pa ona tako iskazuje svoju individualnost, ne može njoj niko da kaže kako da se oblači, to nema smisla…

Sve to i mnogo više posle dođe na Viber grupu, jer nisu svi srećnici da sede u Savetu i lično upravljaju sudbinama đaka.

Došlo mi je da ustanem i – ili odem ili pitam da li je sve ovo skrivena kamera.

Sledeće jutro sam sedela na svojoj ljubljenoj terasici, pila kafu i razmišljala o tome šta nam se to desilo. Gde smo skrenuli levo a trebalo je desno? Zašto roditelji tako ozbiljno shvataju svoju decu i lebde im iznad glave, braneći neka prava dece koja se kose sa tradicijom školstva i pristojnosti, proglašavajući ih zastarelim? Zašto deca da ne reše svoje probleme, zašto se i najmanja čarka smatra vršnjačkim nasiljem?

Nemam pojma. Pitajte Viber.

Moj je „mjutovan“. Imam doušnike koji me obaveštavaju kad treba da glasam, uplatim ili se složim sa nečim. Ostavku sam dala i mirno spavam. Ponekad sanjam lisnato testo ali, brzo prođe.

Štrudla od lisnatog testa sa slatko-kiselim lukom

Sastojci:

  • 2 crvena luka
  • Dobro jutro sa mlekom
  • 2 kašike smeđeg šećera
  • 1/2 kašičice soli
  • 1 kašičica bibera
  • 2 grančice majčine dušice
  • 50ml vinskog sirćeta
  • 1dl vode ili belog vina
  • 1 pakovanje svežeg lisnatog testa
  • 2 šake rukole
  • 2 režnja pršute
  • 4 listića gaude

Priprema:

Nasecite luk na trakice. U tiganju istopite 2 kašike margarina pa dodajte luk i posolite. Disntajte ga na tihoj vatri oko 5 minuta. Dodajte šećer, sirće, majčinu dušicu i vodu ili vino. Natavite da dinstate dok luk ne postane lepljiv.

Na sredinu lisnatog testa postavite sledećim redom sir, pršuta, luk i rukola. Zasecite stranice testa po dijagonali i njima preklopite sastojke.

Pecite štrudlu na 200°C oko 25 minuta. Štrdula će biti najlepša da se pojede istog dana.