Drage naše devojčice, dragi naši dečaci. Da li znate šta je najlepše i najvažnije na celom svetu? Da li znate šta je vredno svakog truda, svake muke i ne može se menjati ni za stotinu kamiona sa zlatom?

Možda ne znate. Možda vam to ne izgleda tako. Ali, to je vaš osmeh.

Vaša cika i tabananje nogicama, vaši rumeni obrazi i tople ručice. Vaš miran san i mirišljave glavice. Kikot u snu dok sanjate lopte i sladolede, neveštim rukopisom ispisane poruke koliko volite mamu i tatu. Ogrlica od makarona za 8. mart i olovkom obeležena visina na dovratku – pred svaki polazak u novi razred. Vaše prve medalje, jedinice u školi, prve ljubavi.

Vi, devojčice i dečaci.

Niski, visoki, bucmasti, žgoljavi, sa razmakom između zuba, sa pegicama ili bez, plavi, riđi, smeđi. Veseli, ozbiljni, kampanjci, dobri đaci. Sportisti i oni trapavi. Vi što svirate klavir i vi koje stišavaju u horu da se ne čuje na školskoj priredbi koliko nemate sluha. Vi kojima su uvek odrana kolena i vi koji uvek imate besprekorno ispeglanu odeću na mestu. Vi koji vozite bicikl bez ruku i vi koji ne umete da skrenete na njemu. Vi koji volite sladoled od čokolade i vi koji volite jagodu. Vi koji pričate na času i vi iz prvih klupa. Vi koji prepisujete i vi koji ste naučili sve. Vi koji ste popularni i vi koje kao da niko ne primećuje.

Svi ste savršeni baš takvi kakvi jeste i kakvi treba da budete.

Vi ništa niste pogrešili. Mi smo.

Ne ljutite se na nas. Ne ljutite se kad dođemo umorni sa posla, nervozni i namrgođeni. Ne ljutite se što vas teramo u krevet rano kako bismo uživali u tišini. Ne ljutite se kada ponovo ručate na kiosku sa pljeskavicama. Ne ljutite se što je u kući haos, vama dolaze drugari a mi spavamo na kauču. Ne ljutite se što više gledamo u sat, telefon, izveštaje i račune nego u vaše bistre okice.

Ne zamerite što retko doručkujemo zajedno uz zajedničke omiljene pesme. Ne zamerite što se družimo samo dok vas vozimo sa francuskog na flautu a onda na plivanje. A i tada psujemo saobraćaj umesto da igramo sa vama Na slovo, na slovo…

Nemojte da nas krivite što ne umemo uvek da prepoznamo da ste tužni, da ste besni i da niste najsrećnija deca na svetu kakvoj smo se nadali i kakvu mislimo da podižemo.

Znate, mi smo malo zaboravili kako je to biti dete.

Zaboravili smo koliko je važno da vas ušuškamo svako veče, duboko vam se zagledamo u oči i kažemo vam najiskrenije: Meni možeš sve da kažeš. Uvek. Tu sam.

I da tada odmah znamo da li nešto krijete. Jer, tako bi trebalo. Znali smo kada ste gladni, žedni, kada treba da vam se promeni pelena, kada vam je vruće ili dosadno. I onda smo mislili da će to tako zauvek biti. Da ćemo znati da se nešto dešava sa vama.

A nije.

Vi rastete brzo. Rastete na čudnom mestu, u čudno vreme. Mi smo isto rasli na čudnom mestu, u čudno vreme. Pravili smo razne nestašluke, mnoge od njih vam ne bismo ni priznali. Verali smo se po napuštenim fabrikama, jurili vozove i preskakali prugu da dođemo do reke. Skitali po dalekim delovima grada, bežali sa časa, zadirkivali stidljive drugare. Probali smo cigare iza škole, krijumčarili najjeftiniju votku na rođendane. Ubacivali petarde u kontejnere i ušunjavali se u tuđa dvorišta.

Mislili smo da smo nedodirljivi i nepobedivi.

Sa roditeljima smo malo toga delili, krili smo naše avanture koje nisu bile ništa drugo nego gluposti. Vrlo često opasne. Zaljubljivali smo se, lomili srca jedni drugima, svađali se, pakostili, ogovarali. Sve je bilo moguće i sve je bilo tu pred nama. Trebalo je samo da pružimo ruku i to dotaknemo, pojurimo ili čvrsto zgrabimo. Ali, bilo je tu, vidljivo i opipljivo.

Vi, deco, sa prvim koracima ušetali ste u našu zamku. Kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Mi smo izmislili internet a vi ste nas prevazišli. Naselili ste ga i živite, nama neke nepoznate, živote u njima. Imate svoja pravila, sviđanja, nesviđanja, istomišljenike i protivnike, uzbudljive igre i primamljive opasnosti. Tako smo vas, malo po malo, sasvim neprimetno i zagubili.

Kada dođemo sa posla, a neko nas je taj dan ribao, stigla je i opomena za račune a dugujemo i za privatne časove iz matematike već treću nedelju, neko nas je „čuknuo“ na parkingu i pobegao, komšija je stao na naše mesto, u radnji je opet sve poskupelo a lift ne radi pa smo peške doneli svih pet kesa kući – tada vidimo vas na kauču, zadubljene u telefon i pomislimo: Ok je, na sigurnom je, sve je dobro.

Ne ljutite se što tad ne znamo da vas neko upravo pred svima naziva glupanom, izaziva vas da dokažete da niste, i to tako što ćete uraditi nešto baš, baš glupavo. Ili vam je neko rekao da ste debeli i da ne mirišete lepo, a neko je dodao da imate i vaške. Možda nismo videli i neku suzicu ili stisnuta usta u ljutnji, jer je zvonio telefon i mi smo se strastveno zapričali o bezobraznim cenama ili ratu u Ukrajini.

Naš propust.

Zaboravili smo da su i vaši probemi veliki. Veliki kao kuća a vama i veći od toga. Nama je važno da platimo struju, kupimo vam nove patike jer su stare omalile, da vas vodimo na raznorazne aktivnosti jer, bez jahanja delfina, origamija, više matematike i didžiridua – ništa od gimnazije, ništa od fakulteta, pa onda ništa i od uspešne karijere u Americi.

Jer, zaboga, želimo najbolje svojoj deci.

A potpuno smo zaboravili šta je deci važno. Šta je za njih najbolje. Šta vredi više od stotinu kamiona sa zlatom.

To smo mi i naš osmeh.

Eto, toliko je jednostavno i tako malo fali a videli smo da je to izgleda najteže.

Draga deco. Drage naše devojčice, dragi naši dečaci. Može mala pomoć?

Provirite tim pametnim glavicama iz telefona. Pogledajte nas i povucite nas za rukav. Vreme nam je da odrastemo, kako bismo pustili vas da rastete zdravo i lepo.

Gledajte nas dugo, dugo u oči. Ne morate ni reč da kažete. Samo nas gledajte, dok ne shvatimo sve i dok ne pustimo prvu suzu. Onda nas zagrlite i vratite se da budete deca. Oderite kolena, verite se na koševe u školskom, maznite gumene bombone u radnji, doručkujte sladoled dok nas nema, istražite ono zapušteno dvorište. Vitlajte svuda, ne skrašavajte se u kući. Držite se zajedno, učite jedni od drugih. Šalite se i zadirkujte dok je smešno. Čim prestane da SVIMA bude smešno, spustite loptu i odjurite na palačinke kod drugara. Ublatnjavite novi bež tepih i pokvarite gramofon. Obrukajte nas pred gostima i lupite vratima. Slobodno. Zakerajte, huhćite i puhćite, popustite u školi i polomite prozor.

Samo se držite zajedno. Pričajte jedni sa drugima. Budite bolji od nas. Pozovite celo odeljenje na rođendan, sedite u klupu sa onom buckastom devojčicom koja uvek sama jede užinu a toliko toga ima da ispriča, možda zna brdo smešnih viceva. Možda ima malog majmuna kod kuće. Možda onaj stidljivko povučeni sjajno igra basket a vi uvek kuburite sa odbranom. Možda je najgori đak u odeljenju u stvari novi Ajnštajn a možda je ona šmizla koja uvek spava na času buduća glumica ili pilot.

Dignite te čupave glavice, sa kikicama ili loknicama, pogledajte nas i pogledajte svakog drugara. Hajde da za sve nas ne bude kasno. Zapamtite ovaj osećaj i kako nas je sve zbližio. Ne zaboravite to nikada. A nama ne dajte da zaboravimo da su računi i privatni časovi samo trice i kučine.

Sada se vratite da budete deca. Mi ćemo dati sve od sebe da to tako i bude. Ako opet zalutamo, kao ovčice nas vratite. I izvinite, deco, što smo veća deca od vas.