Moj pas se zove Cane. Rasa mu je podenko, mada sam ja u azilu mislila da je to šala. Da taj mali štakor niti može biti rasa niti postoji tako smešno ime neke vrste psa.

Usvojen je sav nikakav. Zlostavljan, jedva izlečen od koječega, prestrašen i nepoverljiv. A sladak kao vilenjak. Bila je to borba. Da nam veruje i da nas zavoli. I mogu vam reći, tvrdoglavo se opirao. Trebalo je, brat bratu, jedno dve godine da taj baksuz dođe i spusti mi glavu na krilo, tražeći malo nežnosti. Onda se, malo po malo, ušunjao i u krevet, na opšte zgražavanje starijih pripadnika familije.

Usput je, za ovih 12 godina, pojeo samo jedan jedini par cipela – i to patike koje sam jurila na sniženju par meseci. Pojeo ih je prvu noć.

Nekoliko puta smo ga gubili. Jednom, činilo se, zauvek.

Nije nešto bolovao ili se povređivao. Nije alergičan ili hiper-senzitivan. Jede bilo koje granule. Pije vodu sa česme. Sve u svemu, jedan zahvalan pas u smislu održavanja, sekiracije i troškova, što da ne spomenemo?

Jako puno laje, željan je izlaska svaki put, tri puta dnevno, i to kao da ga držim u podrumu, na lancu, hlebu i vodi. Malkice se upiški od sreće kad god nam dođu gosti. Nikoga ne grize. Ne uništava dečije igračke, nežan je sa njima. Puno spava a još više smara.

Užasava se petardi i vatrometa (Da li je vama normalno da svaka šuša može u ponoć obeležiti punoletstvo, svadbu, veridbu ili maturu pravim pravcatim vatrometom, bez ijedne dozvole i reda? Nije ni meni!), laje do promuklosti kad se dese a onda meni ostaje da ga tešim dugo i strpljivo.

Komšijama je tobož simpatičan, ali sam sigurna da ga proklinju i psuju kad krene neumorno da laje.

Moji ga ne primaju u kuću, ostaje uvek u hodniku kod čiviluka. Neće ni da ga čuvaju kad putujem.

Na moru juri miševe po dvorištu, radionici i tavanu a kada jednog sretne, ukoči se i bulji u njega, ne znajući šta da mu kaže ili da mu uradi. Na moru zajedno i plivamo, a deca su kao mala držala njegov rep da ih vuče kao gliser. Isključivo na njihovo oduševljenje a Canetov užas.

Šćućuri se pored mene kada sam umorna ili tužna i samo uzdiše. Mnogima sam glavna tema za sprdnju i frapiranje jer je čuvena moja akcija da nađem taksidermistu koji bi mi ga, kad za to dođe vreme, daleko bilo, preparirao u tom položaju. Glat me odbilo njih nekoliko, sa neskrivenim prezirom u glasu.

Obraduje mi se kad dođem kući, kao da sam došla sa višemesečne ekspedicije a ne da sam trknula do prodavnice. Volim da zagnjurim lice u njegov vrat i da ga dugo mirišem iako malo smrducka.

Najdraži poklon koji sam ikada dobila je ulje na platnu Caneta na plaži.  Bez namere da se neko nađe uvređenim, ono što je vernicima ikona, to je nama agnosticima Canetov portret koji ima počasno mesto u dnevnoj sobi.

Jer, Cane, to je ljubav u malom. Pa to stvorenje ima čak i šaru u obliku srca na leđima.

I sad da me neko pita, da li bi opet uzela psa – ja bih stala, razmislila i setila se svih onih kijameta kad moram da ga vodim napolje, svih nevolja kud ću sa njim kad putujem negde, svih onih pitanja iz tepih servisa „Opet Cane, jel’?“ kad zovem za čišćenje i svih otisaka blatnjavih šapica po tek promenjenoj posteljini… Kao iz topa bih rekla da nikad više pas. Ali, kada bi me pitali da to bude Canetov klon, kao iz dva topa bih odgovorila DA!

Mislim da ljudi koji odrastu bez psa, kao što sam ja nažalost morala, posle u životu imaju samo jednu pravu pseću ljubav. Taj jedan pas koji je uspeo ono što je retko kom čoveku pošlo za rukom. A to je da bude jedna živa obaveza, potpuno zavisna od tebe, sa svim svojim suludim navikama ali, da ga obožavaš i da mu se podjednako kao on tebi – obraduješ kada dođeš kući.

Da imam rep, već u liftu bih, negde na dva sprata od mog, počela da mašem njim jer znam da me sekunde dele od onog izletanja sa vrata i letenja u moj zagrljaj, vlažnog poljupca u nos koji svim silama izbegavam ali nekako nikad ne uspem da skroz izbegnem, a zatim i njuškanje po kesama, da vidi da nema slučajno šta i za njega iz tog belog sveta u koji idem svaki dan bez njega.

Onda me prati dok operem ruke, raskomotim se i sednem. Uvali se pored mene, stavi njušku na moje noge i onda uzdahne od olakšanja, što smo najzad zajedno.

Nemojte sad ni slučajno da pomislite da je Cane školski pas. Da je veran prijatelj koji bi nas odbranio od lopova ili zmije, rizikujući svoj život. Da ne bi otišao sa nekim ko ga odveze ispred pekare i samo odšeta sa njim. Ne zanosite se, jer se ne zanosim ni ja, da bi mi lizao lice da me probudi jer u kuhinji bukti požar. Taj bi prvi izleteo poput metka, ni ne pomislivši na nas.

Jednom sa se jako posekla. Počelo je da mi se vrti u glavi i pošto sam bila sama, prepala sam se da se ne onesvestim i ne iskrvarim na smrt (da, baš glupo ali, to mi je prošlo kroz glavu) pa sam izletela u hodnik da tražim pomoć od komšije pre nego kljoknem. Cane me radoznalo pratio ali, kada komšije nije bilo kod kuće, a ja polako klizila u nesvest, Cane se dao petama vetra. Pojavio se tek posle dva sata, kada je rana bila sanirana a ja definitivno preživela. Verovatno je bio ispod kreveta, umesto pored mene, da me budi dok klizim i vraćam se iz nesvesti.

A što se lopova tiče, taj praznoglavac bi mu se čak i obradovao. Da zna da govori, verovatno bi mu rekao gde sam sakrila ona čitava dva zlatna prstena i narukvicu sa svadbe.

Šta je još lepo?

Da uveče zaspi kod tvojih nogu na krevetu a da se probudite tako što je ušao pod jorgan i sklupčao se kod tvog stomaka. Da te strpljivo čeka dok popiješ prvu jutarnju kafu i taman kad misliš da ćeš uspeti, on da se upiški, drsko te gledajući u oči a da ti ne smeš ni da grdiš jer osećaš grižu savesti što već nije napolju.

Ipak, i pored toga, Cane je moj mali princ. Ne smem ni da pomislim kako ću nastaviti ovaj put bez njega, jednom kada ode tamo gde idu slatki psići. Toliko toga smo pregurali preko glave zajedno, prošli tri zemlje, moj faks, dva deteta, tri posla… Uvek je bio tu, ako ne za mene, a ono pored mene. Da li sam bolja osoba zbog toga? Nemam pojma. Da li me je nešto naučio? Kako da ne! Nemojte psu davati koske uveče pred spavanje i kad vidiš krupnog psa, pređi ulicu jer će Cane sigurno da kidiše pa će biti pojeden. Nije mnogo ali, znači.

Bolja i pametnija možda nisam ali, veselija, srećnija, voljenija i zasmejanija sigurno jesam.

Svakom treba jedan Cane. Štaviše, neophodan je. I da, ono što sam rekla da nikad više neću uzeti psa, ništa mi ne verujte. Po glavi mi se već neko vreme vrzma misao da usvojim još jednog. Kobajagi da bi Cane imao društvo.

Ali, to je možda samo zbog karantina. Ni pre mi nije padalo na pamet da, recimo, okrečim terasu sama ili složim odeću po bojama u ormaru – ali, eto, tu smo. Gledam jadnog Caneta, gleda on mene, ne može da veruje da ne idemo nigde, prosto kao da smo mu pokvarili plan da se valja po krevetima i penje ko zna gde dok smo mi van kuće. Ništa mu nije jasno ali, svaka mu čast, uspeo je da se sa svojih 12 godina nauči da trpi duplo duže nego pre. Da ne laje kada se tapše u 20h. Da strpljivo čeka ispred vrata dok mu dezinfikujem šape. Iskreno, i sama sam zapanjena koliko me je prijatno iznenadio u sred ovog karantinskog haosa. Jedan je Cane, definitivno. Kažu da postoji samo jedan najbolji pas na svetu. I ima ga svako ko je svoj život podelio sa psom.

Probajte i vi.

Topli sendviči sa pečenim paprikama i pestom

Priprema:

Papriku oljuštite ako već nije oljuštena i zatim je prelijte uljem, blago posolite i dodajte sitno seckan beli luk ako ga koristite. Ovaj korak možete uraditi i dan ranije samo u tom slučaju papriku držite u frižideru do korišćenja.

Hleb premažite sa svih strana sa margarinom pa svaku krišku premažite sa pestom sa jedne strane.

Na pesto zatim stavite papriku samo na jednu krišku hleba, a preko paprike iscepkajte mocarelu. Poklopite sa drugom kriškom i pecite.

Možete koristiti gril pekač ako imate ili običan tiganj, samo je bitno da sendviče ispečete sa obe strane i dozvolite im da porumene, a sir da se istopi.

Služite toplo sa  listićima svežeg bosiljka.

Sastojci:

za jedan sendvič potrebno je :

  • 2 parčeta hleba (tost ili po želji)
  • 1 Dobro Jutro sa mlekom
  • 2 kašičice pesto sosa
  • 1 pečena paprika
  • 1 kašika maslinovog ulja
  • 1/2 čena belog luka (opciono)
  • 1/2 baby mocarele
  • so