Tu sam šampion. Neki iz moje okoline bi išli tako da daleko da bi rekli da sam izmislila tu disciplinu – hvatanje svake moguće krivine.

I ukoliko se pitate da li imam bilo kakve moralne dileme – odmah da vam kažem da se ’leba nećete najesti. Nemam. Ama baš nikakve.

Rodila me mama da mi bude lepo. Tako ja to vidim. I iz velikog poštovanja prema mojoj majci, ja radim sve u mojoj moći da se njene roditeljske muke isplate.

Naravno, to ne znači da sedim prekrštenih ruku i na uštrb drugih ili same sebe ne radim ništa osim što hvatam zjala i čupam im krilca. Daleko od toga.

Pčelica sam, verovali vi to meni ili ne. Ne mrzi me skoro ništa ali, pod jednim uslovom. Da će to što treba da se uradi uroditi plodom i omogućiti meni i mojoj deci neki lep ugođaj.

Recimo, ove godine smo debelo zagazili u septembar a i dalje se nismo vraćali kući sa mora. Ovom mlađem se još i može, ide u vrtić i nikome tamo neće nedostajati. Sa starijom je bilo povuci potegni. Naime, ona ide u četvrti razred. Uz pregršt obećanja da će marljivo raditi i nadoknađivati sve, pušteni smo od strane plemenitog učitelja da vidamo rane na moru. Svako zlo za neko dobro jer, pala je kozica na stenama i zaradila 9 kopči. Gde sad da je vodim u prljavi grad, bolje na moru da zaraste, mislila sam u septembru kada su se plaže ispraznile a more ostalo toplo…

I eto. Malo domaći, malo plaža, malo više krivina. Nikom ništa.

Tu i tamo objavim neku fotku na društvenim mrežama, veoma stidljivo jer, imam obzira. Na moru smo bili od juna.

Cijena? Prava sitnica.

Svega 24 sata sa decom, sama. Kuvanje, pranje bezbroj mašina, zabavljanje kad im je dosadno, pešačenje do udaljene ponte na kraju grada, vukljanje usput voća i vode…

Ipak smo se vratili, iako teška srca, tamo negde oko 20. septembra jer, ni učitelj (iako gazi tek 24. godinu) nije veverica.

Čekalo me plaćanje svih računa od juna (eto još jedne ekonomske krivine) i svojeručno krečenje stana. Ostalo je samo da ubedim nekoga da je krečenje baš super zabava i da dobijem par ekstra ruku. Naći će se već neko.

Inače, imam jednu drugaricu. Kako sedne (ili, ne daj, Bože) legne – krene da je grize savest. Šta je sve mogla i šta bi trebalo da se uradi, umesto da se odmara i opušta. Ona, naime, svaki vid lenčarenja vidi kao propuštenu priliku da još nešto rinta. Ja, recimo, svaku priliku da malo danem dušom vidim kao blagoslov i daleko od toga da sam drska da to odbijam. Takav luksuz se ne odbija.

U suštini, hvatanje krivine je laka disciplina. Doduše, zahteva čvrstinu volje i duha, nepokolebljivost u ličnom osećaju da vam zaista pripada svaka milina na koju naiđete ili koju stvorite i izuzetno velika ljubav prema životu.

Ali, sa druge strane, disciplina je izuzetno fleksibilna – može se primenjivati kada i koliko poželite, može se staviti na hold ukoliko je pred vama neki važan projekat bilo koje vrste, može se pojačati na maksimum, te ćete u tom slučaju mrtvi ’ladni leškariti na kauču, gluvi za pozive one hrpe sudova u kuhinji ili čak, robe u mašini za veš koja čeka da se uključi ili prostre… Još verovatnije ćete u subotnje jutro poslati starijeg po burek, dok pijete kaficu pored prozora po kome se hvataju kišne kapi. Onaj miris sveže ispečenog hleba koji budi ukućane – ostavićete za proleće. Jer, subota ujutro je najprijemčiviji dan za hvatanje krivine.

Tajna je u prioritetima. Njihovoj definiciji i redosledu.

Da li je prioritetno ono što kažu mama, tetka i ostali „glasovi savesti“ iz prošlog veka? Da li na rečenice koje počinju sa: valjalo bi, treba se, nema smisla i slično – odmah isključiti čulo sluha i ljubazno klimati glavom u pravcu u kom se klima njihova (levo desno ukoliko je konotacija negativna, a gore dole u znak odobravanja)… Dalje, ko kaže da je važnije usisati i izvaditi jorgane nego otići na sladoled pa produžiti u neko skitanje? Da li je važnije da se dete lepo naspava ili da obavezno radi zaboravljeni domaći u 11 uveče? I sve tako… Hvatanje krivine je stvar ličnog izbora. Svako bira trenutak i intezitet hvatanja krivine. Nekada su to odluke u sekundi, nekada je to dobro promišljena strategija. U svakom slučaju, rezultat je zadovoljavajući i hvatanje je obavljeno po svim propisima, samo i ukoliko izmami osmeh pravednika na vašem ili licu dragih ljudi ili doprinese opštem oporavku organizma. Sve ostalo što bi eventualno išlo na štetu bilo koje vrste – smatra se prokrastinacijom, izbegavanjem obaveze, čistim lenčarenjem bez ikakvog rezultata i gubljenjem vremena. Hvatanje krivine je fina i precizna disciplina i kreirana je tako da sredina ne trpi njene posledice (iako itekako daje materijala da se ta ista sredina kritički obruši na nešto lagodniji način života), da džep ne trpi posledice i da se generalna logistika (računi, pun frižider, obuća i odeća, aktivnosti, druženja…) nesmetano odvija. A to, gde ćete i kako vi da uhvatite krivinu i uživate u tome, na vama je.

Moje je da vas ohrabrim da mudro, što češće i pažljivo koristite njene moći.

 

Recept uz ovaj post:

Brza kajgana

Priprema:

U tiganju istopite 50g margarina pa ubacite nasečene pečurke. Kad pečurke puste vodu dodajte 1/2 kocke supe, promešajte i dinstajte oko 7 minuta.

Čim pečurke porumene ubacite spanać i beli luk i mešajte oko 2 minuta, samo dok listovi spanaća ne uvenu.

Jaja razmutite u jednoj posudi. Punu kašiku margarina istopite u tiganju pa dodajte razmućena jaja i mešajte spatulom oko 3-4 minuta.

Pomešajte spanać, pečurke i kajganu iz nekoliko poteza i začinite po ukusu.

Sastojci:

  • 6 jaja
  • 200g šampinjona, tanko nasečenih
  • 1 čen belog luka, pasiran
  • 1/2 kocke goveđe supe
  • 300g mladog spanaća
  • 1 Dobro jutro sa mlekom
  • so i biber