Moj mlađi sin ima šest godina. Tek napunio. Ispala su mu dva zubića, naučio je sva slova, dobio pisaći sto, izbacio sestru iz sobe i sad se sprema za školu u septembru. Sve u svemu, velik momak. Dakle, stasao i za sport.

Krenula sam ambiciozno. Sjajno pliva, sav je tapaciran i može konju rep da iščupa. Vaterpolo! Prijavim ga, iskopam negde njegov kupaći, nabavim kapicu i naočare i shvatim u šta sebe uvaljujem. Četiri puta nedeljno da idem na bazen, da čekićam tamo, sušim kosu, onda kreću upale ušiju, kiše i snegovi. Hvala nebesima da sam unapred razmislila. Smotam ja njega da ćemo to od septembra, dobar je, ne buni se. Samo žarko želi na sport. Ćerka već trenira odbojku u sali tačno prekoputa naše zgrade, gde drugo dete plaća samo pola članarine. Može, Vedrane? Može!

To jutro, dok sam jednom rukom pila kafu, drugom odgovarala na mail, trećom spremala doručak njemu a užinu njoj – on je sam našao Marinin šorc sa odbojke od prošle godine, pripremio termos sa vodom, odabrao majicu. Ne može da dočeka to veče. Samo još da nađemo patike za salu.

Ostavim ja to, kao svaki čestiti kampanjac, za uveče. Krenem da kopam po pećini sa cipelama, sve prolećne patike mu omalile a odbojka počinje za 10 minuta. Nađem neke kojima se montiraju točkovi pa se tako voze, skinem točkove i pomislim da će biti dobre za prvi trening.

Odemo tamo. Sve devojčice. Iza njih viri jedan jedini, isto mali dečak, obradovao se Vedranu kao ozebli suncu. Vedran me bojažljivo pogleda, jedva odvoji rukicu od moje i ode.

Uđu u salu, objašnjavaju mu pravila a ovaj moj već cveta kao bela rada, ponosan i zadovoljan.

Ostanem ja ispred da malo špijuniram, udobno se ugnezdim na neke strunjače ispred vrata, preskaču me deca koja kasne. Lepo vidim mog bumbara među svim tim kikicama, repićima, trakicama… Šorc mu se uvukao u buckaste butine, on ga namešta, popravlja majicu, kosu i jedva čeka da dobije zadatak. Prvi zadatak je bio da pretrči sa kraja na kraj sale. Laća. Krene on samouvereno ali, toliko smotano i sporo, trljaju se debele nogice jedna o drugu, ja plačem od smeha. Diskretno, naravno.

Dođe do kraja sale i prospe se kao voda!

Ja se zagrcnem od smeha, on ustaje, vidim drhti mu donja usna, spreman da zaplače, pogleda ka meni. Ja promenim izraz u brižni, pitam ga da li je dobro, on pokaže palac ka gore. Ode šepajući na svoje mesto. Inače, Vedran ima jednu specijalnost. U sekundi stekne simpatije bilo koje okoline. Umiljat je i otvoren i deca ga vole. U osmom minutu prvog treninga u životu, on je već i pao i već ga grle neke devojčice i onaj jedan dečak.

Ostatak treninga prošao je u relativno uspešnom bacanju lopte i apsolutnom fijasku da istu uhvati ili barem pokaže da je shvatio da lopta ide ka njemu, pa makar ruke da podigne.

Gledam ga zbunjenog i uzbuđenog, i kao svaka majka – zamišljam. Zamišljam kako će sledeće godine u ovo vreme Vedran zakititi svoju sobu nekim medaljama. Inače, glavni motiv da krene na sport bile su medalje. Video kod ćerke mojih prijatelja pregršt medalja i odlučio kako će i on tako. I sad ja zamišljam kako smo na nekom takmičenju, tim pobedi samo zahvaljujući Vedranu koji, brz kao strela i spretan kao veverica, dočekuje i vraća svaku loptu sa zastrašujućom preciznošću i lakoćom. Ja na tribinama pričam sa trenerom i smejemo se kad se setimo prvog treninga i kako je bio trapav, a sad je glavna zvezda kluba. Moj sin. Oko mamino.

Iz sanjarenja me trgne tupi zvuk, dignem glavu. Vedran opet pao. Proklete patike, ne da nisu dobre za trening, nego nisu ni za hodanje. Lupim sebi još jedan minus u dnevnik za mame.

Ovaj put me nije ni potražio pogledom, ustao je lako, bacio kosku dečaku i nastavio da ne hvata lopte kad mu bace.

Kako samo rastu brzo. Pre samo pola sata sam mu jedva odvojila rukicu od svoje, drhtala sam pre dvadeset minuta da ne zaplače dok je tražio moj pogled, a vidi ga sad. Ceo čovek. Ima drugare, ima svoju flašicu za vodu, lete lopte oko njega…

Ništa mama, ništa moja suknja.

Ipak, znam gde sam još uvek apsolutna kraljica. Kad smo došli kući, mali sportista je otišao pravo u kuhinju, gladan kao vuk. Pogledao me molećivo i ja sam zasukala rukave i ispunila mu svaku želju za tu večeru. Naravno, dok smo zajedno mljackali i uživali, rekli smo svečano da od sad pazimo šta jedemo. Sam je rekao zašto:

„Ja jer sam sad sportista a ti jer su ti tesne sve pantalone.“

Ko zna? Možda me iduće godine u ovo vreme stvarno nađete na nekoj tribini u Srbiji, kako se slatko smejemo treneri i ja, a mene pantalone ne stežu.

Sastojci:

• 4 tosta
• 2 jajeta
• 1.5dl mleka
• prstohvat soli
• 4 kašike pavlake
• Dobro jutro sa mlekom
• 200g pečuraka, očišćenih i naseckanih
• 1 strik mladog luka

Priprema:

Istopite kašiku margarina u tiganj pa ubacite pečurke i dinstajte ih desetak minuta iznad srednje vatre dok ne porumene. Začinite po ukusu pa ih tako vrele pomešajte sa sitno seckanim mladim lukom.

U dubokom tanjiru umutite jaja i mleko sa malo soli pa u to umačite hleb i pecite u tiganju na malo margarina. Kada kvašenice porumene sa obe strane izvadite ih na papirni uburs pa ih nakon toga premažite pavlakom i preko svakog parčeta rasporedite pečurke. Služite sa rotkvicama i  napitkom po izboru.