Sećate se kako je ranije bilo? Uđeš u klub, ritam se sruči na tebe kao precizno ciljana lopta u glavu, ni ne znaš a telo ga već prati, ostaviš jaknu na garderobi i prvo malo đuskaš, pa tek onda po piće i tako celu noć plešeš, uvijaš se, skakućeš, njišeš se – ne razmišljajući da li to dobro izgleda, da li ti je spala frizura, da li se nešto trese…

Onda se nešto desi.

Godine.

Iako i dalje (ali, ređe) ideš po žurkama, koncertima, klubovima – nije ti više tako lako da automatski uđeš u ritam, sve više i više misliš na to kako tvoje đuskanje izgleda. Toliko da uhvatiš često sebe kako vežbaš ispred ogledala – odbacujući neke korake i insistirajući na drugim, sigurnijim.

Dakle, i ples se menja. Super, baš super.

Mislila sam da sam barem tu sigurna i da ću moći da se prepustim i opustim sve dok me noge budu držale. Da ću na podijumu zaboravljati išijatikus i onih pet kila koje skidam godinama a koje su se u međuvremenu pretvorile u deset. Postala sam bolno svesna svoje pojave, svake dlake u kosi, svake bore i njene dubine, dužine suknje ili košulje i ta svesnost me sve više udaljava od ritma.

Počinjem da se jako plašim da zrim u pravu tetku sa svadbe – znate one entuzijastične tetke, obično sa kratkim kosama i nekim lila svilenim košuljama – koje su poznate kao veseljaci i za koje znamo da će, dok se još ne osuši mastilo na potpisu u knjizi venčanih, ciknuti i skočiti da đuska od radosti, iako muzika još nije počela. I onda će celu noć da lomi i skoro pa histerično maši ritam. Svima je to slatko, svi se dive njenoj energiji, ona pleše i briga je kako to izgleda ali, mene je i kao malu to uznemiravalo jer mi je uvek delovalo kao da jako voli da igra ali, negde je sa godinama izgubila moć plesa.

Da li se to i meni dešava? Da li ću i ja ući u neki klub gde većina može da me zove mama i gde ću početi, kao da je na meni svilena lila košulja sa uštirkanom kragnom, besmisleno velikom, da đuskam totalno van ritma? Verovali ili ne, sve češće sanjam taj horor – kako moje telo samo pleše, u potpuno suprotnom smeru od ritma dok me svi gledaju, malo sažaljivo a malo i zabavljeno. Na glavi mi je ‘ladna trajna a na nogama iznošene cipele na kojima se jasno ističe čukalj i koje imaju onu sigurica petu – kockastu i nisku.

Da me ne razumete pogrešno – nije da me je strah od starosti. Vrlo često se i radujem penziji i svom tom vremenu koje ću imati za sebe.

Ono što me plaši je da neću primetiti kada mi je vreme za penziju što se izlazaka tiče. Da ću postati potpuno neprimerena žena, koja ne zna kada je vreme da skine mladalačku odeću sa sebe i prepusti se svim onim čarima udobnih i kvalitetnih baletanki, cigaret pantalona i besprekorno bele i ispeglane košulje koja takva ostaje tokom celog dana. Da ne zaboravimo i ešarpu i malu kožnu torbu u kojoj su samo veliki novčanik, maramice – vlažne i obične, kao i kutija nitroglicerina, zlu ne trebalo.

Kada je vreme da zaboravim na moje Kawasaki patike, pocepane farmerke trofrtaljke, srebrnu kožnu suknju?

Skoro sam išla na neku večeru. Obukla sam novu haljinu na koju sam jako bila ponosna. Udobna, jednostavne elegancije, 100% pamuk. Mogla bi da posluži i da provedem ceo jedan prolećni dan u Napulju ali, i da odem na otvaranje neke izložbe ili prijem u ambasadu. Toliko je fleksibilna ili fluidna po pitanju stila. Barem sam tako mislila.

Odmah posle večere, zovu nas prijatelji u neki klub. Kažu, super je, svi đuskaju, dođite odmah! Stižemo i jedva uđemo, toliko je krcato i što je najslađe – sve naši vršnjaci i stariji. Unutra stvarno haos. Nema ko ne mrda. Na prvu loptu sam se obradovala i bilo mi je drago i udobno da sam tu. Dok nisam počela da se osećam totalno neprimereno jer me noge nisu baš najbolje slušale, nekako su nespretno marširale a sa rukama nisam znala gde ću. Krenem onaj stari štos, ruke u džepove ali, avaj, od džepova ni traga na mojoj haljini. Koja mi je odjednom izgledala kao amiška haljina, potpuno van svakog konteksta.

Zapalim cigaru i uhvatim piće i to je tako držalo vodu neko vreme. Ali, ne može da se puši i pije sve vreme samo da se ne bi obrukala. Probam na suvo, praznih ruku i kao da na sebi imam uske crne pantalone i neku famoznu majicu a ne haljinu sa farme – ništa, nula bodova.

Spetljam se i smorim još više i shvatam da nema ‘leba. Lepo se javim svima i izmislim zašto moram kao Pepeljuga da trčim kući. Legnem tako obučena i zaspim. Sanjam svadbu, čukljeve i lila svilu.

Ujutro se probudim sva nikakva. More me misli kako je moje prošlo, da prihvatim lepo svoje godine, da se krećem po barovima gde se sedi ili idem samo po koncertima u Sava Centru i da prepustim scenu svojoj deci. Kažem sebi, nije bilo loše ali, važno je znati kada je kraj. A ovo je, Miljo, kraj. Ako računamo da je moj prvi važan i pravi izlazak bio u septembru 1997. godine, iza sebe imam 26 godina klabinga. Malo li je?!

Gledam kroz terasu to jutro. Deca, penzioneri, porodični ljudi… Šetaju se, voze bicikle, nose kolica sa pijace. Nigde klabera. Oni još spavaju. Ili su na afteru. Dohvatim ceger i krenem po kajmak na pijacu, da se utopim što pre u svoje novo okruženje. Po navici, stavim slušalice i pustim muziku. Na jednom posebno dugačkom crvenom na semaforu, krene baš super pesma. Ni ne primetim, krene noga sama, a malo i ruke. Uhvatim sebe da đuskam na sred semafora i da mi sasvim lepo ide. Kao pre penzije u koju sam sinoć otišla. Odjednom ruke mlade, znaju u kom pravcu da se kreću (naravno, diskretno, jer sam na sred ulice ali, u pravom smeru, smeru ritma), noge tačno znaju kako će i šta će. Ja smirujem doživljaj govoreći sama sebi da su to neki restlovi… Kad, stane pesma i stiže poziv.

  • Šta radiš?
  • Evo me, krenula po kajmak u baletankama, fale mi samo nitroglicerin i ešarpa, đuskam na semaforu.
  • Ok, ništa ne razumem ali, slušaj me pažljivo. Večeras dolazim po tebe, budi spremna oko 10, idemo na strava žurku u jedan hangar koji je sad slikarski atelje. Može?

 

Amiš u meni se buni, mami me bindžovanjem u mekanom trosedu gde niko neće preispitivati moje klaberske kvalitete i sposobnosti. Ubacuje Amiš i čaj sa đumbirom i mandarinom, možda i edamame… Pre nego što me totalno pridobije, viknem u slušalicu:

  • Može!

Skrenem levo umesto desno. Kajmak otpada, trčim u grad da nađem crne pantalone i neku famoznu majicu.

Celo popodne sam provela sa slušalicama u ušima, đuskala i đuskala. I dok sam pogrevala pasulj deci, i prostirala odeću da se suši, usisavala, liferovala decu kod mojih… Usput sam kupila i crveni karmin. Uvukla se baba u pantalone, majica nema kragnu i nije lila i nije svila, visoki rep i crveni karmin – i bila sam spremna za produžavanje dozvole za klabing. Kao kada moj tata od osamdeset godina produžava vozačku, a nije mu svejedno. Jer, znate već, oči, motorika, refleksi…

Nego, samo da dodam.

Položila sam. Dobila nazad dozvolu i odložila penziju. Odvukli su me sa podijuma. Jedva.

Još ima snage i ritma u ovim nogama. Dok je tako, nema predaje. Nitroglicerin, kajmak nedeljom rano ujutro i ešarpa nek’ sačekaju.

A vi? Kako plešete s’ godinama?

Sufle omlet

Sastojci:

Priprema:

Razdvojite žumanca od belanaca. Belanca umutite u čvrstu penu.

Žumancima dodajte rendan sir, so i malo bibera pa kratko umutite viljuškom. U to postepeno dodajte ulupano belance i mešajte lagano.

U tiganju sa neprijanjajućim dnom istopite kašiku margarina pa rasporedite smesu od jaja. Poklopite i pecite iznad tihe  vatre dok donja strana ne postane rumena, a gornja strana se malo stegne. Skinite poklopac i pecite još 2 minuta.

Izručite omlet na tanjir i preklopite ga pre služenja.