Jedva sam prihvatila činjenicu da je leto gotovo. Trebalo mi je par meseci da se priviknem na to i prestanem da negiram da mi je ipak hladno u japankama krajem novembra. Izvukla sam kapute, šalove, rukavice i džempere koje sam pakovala i sklanjala u najudaljeniji kut kuće, kad mi je na proleće delovalo da je zima jako, jako, jako daleko. Baš kao što mi se celu mladost činilo da je starost isto tako daleko, kad ono, evo mi je iza ćoška. Vreba. Baš kao i zima.

Elem, osvestim situaciju, prilagodim se i pokušavam da izvučem ono najbolje iz godišnjeg doba koje je pred nama. Hajde, čaj! Super, divno! Kore mandarine po toplim radijatorima. Kestenje. Lenji vikendi dok pada kiša i svo sivilo sveta koje se skupilo na ulicama mog grada. Ne dao Bog da moram napolje, nema lepog čoveka po ovakvom svetlu. Onda dalje idu sarme, podvarci, vruće čorbe i topla pita od bundeve sa vanilinim šećerom i cimetom. Zapečene kruške iz rerne, maratoni filmova i serija, druženje po kućama… Topli bioskop ili pozoriše dok napolju košava nosi sve pred sobom. Ista ta košava dok sam u toplom krevetu i slušam kako mi cvile prozori, a kanim se da ustanem i pripremim posne integralne pogačice ili jednu bogatu poparu za nedeljno jutro, koju će klinci jesti bosi i u pidžami dok ja pijem čaj u kuhinji jer sam kobajagi odlučila da izbacim kafu. Slušaćemo radio i ovaj mlađi će se popeti na stolicu da đuska kada krene Hari Stajls. Onda će i ona, pa ću na kraju morati i ja.

Eto, kad ovako stavim na papir, nije tako loša ta zima.

A onda se setim da bih morala jelku da vadim. Padne mi mrak na oči. Ne zbog jelke kao takve, mada, iskreno uvek me mrzi. Ali, prošle godine sam se zaletela i kupila nekakvu modernu jelku, ima samo metalni stalak i obruče od tankog drveta. Od najšireg na dnu, pa do najužeg na vrhu. Izgledala je boliglava na sajtu i pojurila sam da je uzmem kao da će sad cela Srbija da shvati da je to najlepša jelka pa će da navale. Ja navalila i sad ću samu sebe da proklinjem svake godine kada treba to čudo montirati. Pa onda na to montirati ukrasiće. I to svaki posebno na iznova provučen i zavezan končić.

Jelku ću kako-tako preživeti. Poklone, dočeke, krkanluk, gužvu u gradu i sve ostalo – teže malo.

Još bih se ja i pravila Englez i potpuno ignorisala praznike da nemam na svakom koraku milion i jedan podsetnik da nam stižu. Od upaljene rasvete i ama baš svakog neobaveznog razgovora pa sve do akcija po supermarketima i odbačenih starih ukrasa koji su velikodušno prosleđeni hodnicima zgrada za opštenarodno veselje.

Onda krene slavni niz pitanja. Gde ćeš za novaka? Ko sve ide? Šta ćeš da obučeš? Šta spremaš od klope? Gde će deca? Jel’ ideš kod tvojih na ručak 31? Gde ćete posle ponoći? Kako ćeš da nađeš taksi?

Pazite, da se razumemo. Nemam ništa protiv pitanja. Neka me pitaju recimo šta želim za Novu godinu. O tome mogu nadugačko i naširoko. Od poklona do koncepta dočeka. Ali, ko me pita?

Niko.

Tako da ću po inerciji pristati na ideju koju bude imalo društvo, napraviću od hrane to što mi se kaže, obući ću crvenu haljinu i crvene cipele (kažu da se valja, crveno donosi sreću) i to je to. Naravno, neću biti ovakav baksuz, sigurno će me pred kraj meseca poneti atmosfera pa ću da „puknem“ bez razmišljanja i one pare koje nemam za poklone (i to bez nervoze jer, u grad ne idem dok je špic praznika, samo Kinezi iz komšiluka i Kinezi sa online kupovine), napraviću i čestitku na kojoj smo deca i ja, okitiću kuću i peći kolače sa cimetom skoro svaki dan. Sto posto ću se i raznežiti pa ću biti ljubaznija prema roditeljima i starijim komšijama. Jer, praznik je.

Držaće me to tako do Srpske, prihvatiću poziv na svako druženje i klopu, nabaciću tih par prazničnih kila, pa nek’ ide život.

Sasvim sigurno ću i doneti neke jako važne odluke o promenama koje planiram da uvedem u svoj život. Možda ih čak i zapišem – žali, Bože, papira i mastila. Ko zna, može čak i da mi se omakne da upišem neki pilates iako je to unapred bačena para.

U svakom slučaju, pustiću se niz tu prazničnu vodu i mogu sasvim sigurno da kažem da ću uživati. A posle ću da nastavim da gunđam, po dobrom starom običaju, iako će se na listi odluka naći i ta da prestanem da mračim. Znam sebe. Nova godina, nova ja – kod mene vam je nula bodova.

Posne integralne pogačice

Sastojci:

  • 500g integralnog brašna
  • 1 kašičica šećera
  • 1 kašičica soli
  • 10g suvog kvasca
  • 100g Dobro jutro dijet
  • čaša kisele vode
  • susam i mak za posip

Priprema:

U činiju sipajte brašno, so, šećer i kvasac pa promešajte.

Sipajte ulje i dodajte vodu po potrebi dok ne umesite testo.

Istresite na radnu površinu i mesite kratko,a  zatim istanjite na 1cm debljine pa vadite krugove. Ređajte pogačice na pleh i posipajte makom i susamom.

Pecite na 180°C 20 minuta pa ih služite dok su tople.