Opet je leto i opet ja svakog jutra na terasi. Sunca ima taman toliko da do pola 11 suncam lice a onda posle još jedno 20ak minuta samo stopala i to je to. Ode… Ipak, i to mi je dovoljno. Sedim tako i mislim se kako mi je sve potaman. Baš sve. Osećam neko mirno more u sebi i čačkam mečku da nađem zamerku ali, ništa. Sve mi je baš potaman.

Nije tako bilo.

Barem poslednje dve godine nije. To je bila bespoštedna borba na život ili smrt i izgleda da je pobedio život.

I, eto mene, u četrdesetima – sa dvoje male dece, buljukom prijatelja, užom i širom familijom koja zna šta sam spremala za ručak i kad sam ustala (dovoljno je reći jednom a onda vesti lete svetlosnom brzinom: Čujem, opet ništa od mesa za ručak? Ne zaboravi da si anemična od kad si mala bila, moraš meso da jedeš, poslaću ti ja po tati par kila pa zamrzni…), relativno stabilnim poslovima, potpuno nestabilnih finansija (mojom krivicom jer, kad je beg bio cicija?) i kilažom koja varira… Ispalo je da sam najbolje izgledala kad sam se najgore osećala a da se od veselja i zadovoljstva lepo zaokruglim. Ne može i jare i pare.

Inače, sva sam nešto u poslovicama. Počela sam mnoge da razumem tek sad pa su mi postale manir razgovora. Recimo, onu: eeee, da su mi one godine a ova pamet, nisam razumela sve do skoro. Sad mi je kristalno jasna mada, nije da nešto preterano patim koliko imam godina, štaviše, o tome retko mislim (samo kad sam umorna pa su bore vidljivije, a i tada na nešto kratko) ali, da sam pametnija, pametnija sam.

Ili onu: ako ti život da limun, ti napravi limunadu. Mislila sam se u sebi: Bože, kakav kliše nebulozni a onda mi se sručila tona limuna na glavu, sve prskajući me limunskom kiselinom u oči. I stvarno, dodaš malo šećera, malo vode i uživaš u limunadi. Malo zažmuriš isprva, da se kiselina povuče a onda otvoriš oči i na drečavo roze slamku, sa flamingosima i sa suncobrančićem od čačkalice, polako srčeš slatku limunadu, glasno i praveći balončiće jer – može ti se. Sve ti se može.

Onda sledi jedan mali udar slave u glavu pa preteraš jer misliš, pa može mi se. Ako si pametan, brzo se povratiš. Meni je jedna visoka gospođa, uvek sa nakitom, karminom i drečavo narandžastom kosom rekla kada sam joj izjavila jedno preterano teško saučešće: Moja baba je imala devetoro. Preživelo ih je troje. Uvek je govorila – kada ti je dobro, ne diži glavu, kada je loše, ne spuštaj je. Zamislila sam se i malo izbalansirala položaj glave, stavila ga na zlatnu sredinu i fiksirala (nadam se barem).

Tako plovim.

Pokušavam da se ne nerviram mnogo. Zabole me uvce što sam puna entuzijazma povadila sve iz ormara u želji da ga sredim cakum pakum a onda odustala jer, nije bilo života u meni da sve to vraćam, slažem i klasifikujem. Lepo sam zatvorila vrata od te sobe i oblačim se poslednja dva dana samo sa štrika. Ima dana.

Mislite da ne spavam noću jer sam preskočila da platim neke račune (bilo je – ili prolećno putovanje na dva mora ili računi, bila sam bez dileme)? Ma kakvi, zaspim kako dotaknem jastuk.

Svaki poziv na kafu, šetnju, večeru ili piće prihvatam, ma šta god radila. Jer, prijateljstva treba negovati, kažu. Posvetlila sam kosu iako sam se godinama bojala blanša.

I tako. Sve mi nešto ok, sunčam sad već pola lica na terasi i spremam se da izbacim stopalca da malo uhvate boju, uživam u toj bonaci svog života, mislim se gde ću i kako danas nešto da uhvatim krivinu i uživam kad, odjednom ne nešto štrecne. Neki neprijatni, piskavi glas iz dubine mog bića me potuljeno pita: I, koliko li će trajati? I ja znam da misli na ovaj dobar period. Jer, lepo je Njegoš rekao: Čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.

Jao, mislim se, kad me strefi a taman se opustila.

Krene malo gorušica, mikro preznojavanje i nemir. Sad kad mi život sruči opet limun na glavu, kako ću? Počinjem da se uznemiravam, ništa mi više nije potaman jer za sve zamislim najgori scenario. Počinjem da tražim sve načine kako bi sve moglo da krene naopako i svaki mi deluje realno i sasvim izvodljiv. I uznemiri se more, krenu da pene talasi, navuku se oblaci i tek tako, ni iz čega – ja opet u nekom grču.

Taman da se prepustim, sad jedan drugi glasić iz mene zagrmi: E, nećeš ga majci! Dobro je, tu je. Tu sam.

Saberem se. Pomislim da ma koliko da traje, ja ću uživati bez brige na ovom svetu. A o svemu ostalom ću misliti sutra. Baš kao Skarlet O’Hara. Iako izgubljena, odbijena i prezrena stoji na vratima pored kojih ga je vukla za rukav a on se istrgao i otišao, kada kaže da će misliti o tome sutra, kao da se sve razvedri.

Do tada, kad je bal – nek je maskenbal!

Ćabata sa dinjom i fetom

Priprema:

Isecite ćabatu na kriške i svaku krišku premažite sa Butissimo namazom.

Izdubite dinju ili je isecite na kockice i poređajte preko kriški ćabate. Preko toga pobacajte kockice fete i nekoliko listića svežeg bosiljka.

Sastojci:

  • 1 ćabata
  • 1 Butissimo slani
  • 1 mala dinja
  • 100g feta sira
  • listići svežeg bosiljka