Nanule sa Štrumpfovima

Imala sam možda 8 godina. Bilo je leto i sedeli smo to jutro u našem Risnu, ispod lipe. Baba je donosila tanjir za tanjirom rumenih prženica, mama je seckala čajnu kobasicu a mi deca smo mazali Dobro jutro na još vruće “priganice” kako ih je baba zvala (iako su priganice u stvari uštipci ali, u Risnu zmiju zovu žaba a nar šipak, tako da…).

Vrebala sam idealan trenutak da mamu još jednom pitam za nanule. Ne znam da li se sećate ali, bele, crvene i svetlo plave nanule sa Štrumpfovima su bile must, kako se to danas kaže. Svaka devojčica ih je imala, osim moje sestre i mene. Mami i tetki su bile seljačke i opsane i nije im padalo na pamet da nam kupe. Umesto toga, nosile smo Raguza japanke. Očajne i potpuno izopštene u modnom smislu.

Sećam se kao da je juče bilo. Sedela sam samo u kupaćem kostimu jer, pravo posle doručka bih stavila peškir na jedno rame, navukla te proklete japanke i strčavala se nizbrdicom na mulo, gde su se svi skupljali. Svaka kilona je imala svoju ekipu, znalo se gde sedimo mi, sitna boranija sa jednocifrenim godinama a gde sede šmekeri od kojih su neki svirali i gitaru. Vrlo jasna hijerarhija koju smo svi prihvatali kao najprirodniju stvar na svetu.

Na kiosku pored prve biblioteke u Crnoj Gori (inače, nakon zemljotresa 1979, to je bila montažna kućica koja je unutra mirisala na stare knjige i u kojoj su uvek bili hlad i tišina) bio je kiosk Palma. Tu smo kupovali Afro kolu, Politikin Zabavnik, Cmok i Jeans žvake koje su imitirale cigarete.

Kući smo na ručak išli kada zvono na crkvi otkuca tri sata. Mrzelo nas je da nosimo peškire gore dole, pa smo ih ubacivali u vodu i stavljali kamen preko, posle bismo ih izronili i na suncu bi se i vreloj kiloni osušili za tili čas, tvrdi od soli.

Najveći san tog leta mi je bio da kod Radojke – to je jedna mala radnja na pijaci, koja je prodavala od posteljine do potkošulja, kupaćih kostima i nanula – kupimo sestra i ja nanule i u njima se pojavimo na mulu, da nas ovi stariji sa kilone do naše primete.

Počela sam tog jutra za doručkom veoma lukavo, kako sam tada mislila. Pričala sam mami i tetki, onako usput, kako me žuljaju japanke i kako su mi previše mekane. Da bih volela da postoje drvene japanke bez pete koje bih nosila a i da mi je Radojka rekla da je ostao samo još jedan par nanula u mom broju – a to je bilo najbliže tome što mi je bilo neophodno za stopalo. Zatim sam se malo zahuhtala i krenula da obećavam sve i svašta, kule i gradove. Moj plan da ostanem ravnodušna i hladnokrvna se raspršio kao mehur od sapunice. Počela sam da preklinjem i kunem se da ću imati sve petice, da ću očistiti korov nožićem između kamenja po celom dvorištu, da se više neću peti na mali svetionik i da neću dovlačiti mačiće u dvorište. Ništa nije vredelo, ni da čuju.

Kao ni svaki drugi put. Pokušavale smo svašta. Molile, plakale, kumile, obećavale, durile se, cvrkutale, bile vredne kao pčelice… Ostale smo kratkih rukava što se tiče nanula. Dan danas kada vidim nanule, mene nešto u stomaku preseče. Jer, to je bilo neko drugo vreme. Prodavnice nisu bile pune svega  svačega, nosili smo svi manje više isto – Ton Sur Ton, Sebastian torbu, Beko je imao nekad super stvari, tek ponekad se kupovao Benetton kada se otvorio u Betexovim radnjama (u kojima su do tada donji veš i ostale artikle prodavačice u keceljama zavijale u papir umesto u kesu)… Mont jakna je bila obavezna ali, i ona mi je ostala neostvarena želja, kao i nanule. Bilo je sve jednostavno. Cipele su se kupovale za sezonu, farmerke smo nosili dok se ne iscepaju, jeli smo mekike u Atini na Terazijama, vozili se na panorami na Kališu. Igračaka smo imali toliko da stanu u jednu fioku i svakoj bismo se radovali kao da je automóbil. Zimske cipele ili nove patike smo nameštali tako da prvo njih vidimo kad ujutro otvorimo oči i umeli smo da budemo zahvalni, skromni i zadovoljni. Možda upravo zbog toga, nisam tako lako zaboravila nanule. Kao ni Mont jaknu.

Danas gledam svoju decu. Zvučaću kao baba ali, sve imaju i ničim nisu zadovoljni. Svako veselje za novu igračku traje pola dana (mnogo sam rekla) a garderobe imaju toliko da ne stižu sve da iznesu. I opet, nema velikih snova, nema žarke želje da im se kupi neka specifična stvar koju će zaslužiti Novom godinom ili nekom peticom. Za doručak se jede puding od čia semenki, čajnu neće ni da pogledaju. Tek ponekad ih uhvatim na zajedničkom doručku, za ručak se ni ne trudim. Te ovaj trening, onaj jezik, klavir, jahanje, kineska matematika, informatika… U kesama iznosim igračke koje više ničemu ne služe i koje im neće nedostajati. Tone i more plastike. A mi smo i ove iz Kinder jaja kada su se pojavila, čuvali i igrali se njima kao da su original Barbike (dodajte je na spisak neostvarenih želja, uz nanule i montaru).

I onda razmišljam. Draže su mi te moje nanule koje nikad nisam imala, nego sve Bratz lutke, preskupi sitni jednorozi ili one karte i gedžeti kojima ni ime ne znam. Taj moj neodsanjani san da klepećem nanulama me podseća da sam odrasla u jedno bezbrižno doba, kada su snovi bili laki i vedri, deca tiha i nasmejana a roditelji i nastavnici neprikosnoveni autoritet. Kada smo se neuporedivo više i duže radovali a izbor od svega 10 vrsti sladoleda delovao kao nerešiva mozgalica. Bilo je dovoljno jedno Životinjsko carstvo pa da razvučemo osmeh od uva do uva. Mame su bile ponosne na onaj jedan džemper kupljen kod Milene Marić i onu škotsku suknju koju su donele iz Londona. Kao i kožne italijanske čizme kupljene u Knezu na 101 ček. Tate su “garile” bubu, u vijetnamci i sa  zulufima, pušilo se sve u 16 na dečijim rođendanima, kampovalo u prikolicama i obilazila Juga fićom. Komisioni su bili prozor u svet i tu se moglo naći svašta. Od orginal Bic hemijskih olovaka, bankarskih lampi i čeških svezaka pa sve do Sebago cipela u baš tvom broju. Slali su nas u prodavnicu po pola kile hleba i 57, i niko od prodavaca u mantilima nije pravio pitanje što maloletnik kupuje cigarete. Svi smo se znali, svi smo se jedni drugima javljali sa “komšija”, svaki kec bi došao do ušiju roditelja – što preko ostalih mama i tata, što preko kume koja živi u zgradi sa učiteljicom. Bazali smo po 25. maju, ulazili u napuštena dvorišta i fabrike, satima niko nije mogao da nam uđe u trag. Onda bismo došli musavi, gladni i sa crnim tabanima, pojeli hleba i majoneza, popili pola litre mleka iz kese i onda se dugo kupali u Kosili peni, da bismo legli na vreme i bili odmorni za školu u koju se nije išlo samo ako imaš temperaturu.

Ostali smo željni nekih stvari. Neko nanula, neko Elektropionir kompleta, neko Lee Cooper farmerki. Ali, ponajviše tih osamdesetih, koje su nam sve nekako draže i draže. Da ne kažem: što smo stariji…

Uštipci (Priganice)

Priprema:

U toplo mleko sipajte šećer i kvasac, promešajte pa ostavite 5 minuta da proradi.

U činiju sipajte brašno i so, promešajte, zatim napravite udubljenje u sredini i ubacite istopljen margarin i jaje koje ste prethodno viljuškom kratko umutili.

Kada kvasac proradi ulijte mleko na mesto gde se nalazi jaje i mutite mikserom 10 minuta na srednjoj brzini.

Testo pokrijte folijom i krpom, pa ostavite na toplo mesto da nadođe (oko 20 minuta).

Uštipke pecite u dubokom, dobro zagrejanom ulju, spuštajući kašičicu testa za manje uštipke ili kašiku testa za veće komade.

Uštipke služite dok su topli uz slane ili slatke nadeve.

Sastojci:

  • 300g brašna
  • 300ml toplog mleka
  • 1 kašika istopljenog Dobro jutro sa maslacem
  • 1 jaje
  • 1 kesica suvog kvasca
  • 1 kašičica soli
  • 1 kašičica šećera