Moja kuća je puna starih stvari. Mada, ja više volim da kažem „starinskih“. Klub sto sam pronašla pored železničke stanice i to u momentu kad sam kretala na voz. Jedva sam uspela bivšeg muža da nagovorim da ga natovari u kola, kada mene i dete ostavi na peronu, i donese taj raspad u naš sveže renoviran stan. Sto je bio ispošćen do krajnjih granica, boja drveta bila je siva, čitav se klatio i falila mu je fioka. Sva sreća, ranije sam naletela na majstora umetnika koji je beznadežnim slučajevima vraćao stari sjaj. Sto je doživeo, malo je reći – renesansu. Eno ga, ispred bakinog troseda (planiran za bacanje, presvučen i kao lutkica lep), šepuri se i komplimente skuplja na gomilu.

Jedan stari viseći izlog zanatske radionice mi je danas vitrina, u natur boji nakon što su sa njega skinuti stogodišnji slojevi boje – od oker do crvene. Tu je i nečija odbačena fotelja iz podruma, stolica koja je tugovala i samovala pored kontejnera, prastara ali, nikad dovršena natkasna koju sam kupila preko oglasa, crvotočna mala biblioteka, tu i tamo pokoja lampa, emajlirana noša za ispod kreveta u kojoj mi stoje ključevi, rezbarena komoda koju sam dovukla iz Španije a našla je tamo ispred zgrade (sama sam je bojila i zauvek su ostali tragovi knjiga koje sam nestrpljivo stavila, ne čekajući da se osuši boja), drveni predratni poštanski sandučići, kaldrmska kocka…

Sve u svemu, neko bi rekao boho style, neko bi rekao da sam klasična „horderka“.

Ta moja ljubav me je odvela i u mračne lavirinte online kupovine. Čak tri puta su me „banovali“ na Limundu i Kupindu. Dane i sate sam provodila nadmećući se na aukcijama, da bih mnogo puta morala da odustanem od pobede jer, prosto nisam mogla finansijski da ispratim svoju strast. Odatle i zvanične zabrane korišćenja tih sajtova. Prvo sa moje adrese i telefona, zatim prijatelja a zatim i moje mame. Poslednja kupovina, takoreći kap u prepunoj čaši neodgovornog članstva – bio je raskošni kaminski sat sa izlivenim bronzanim ranjenim lavom. Nemam kamin, inače.

Kupovalo se tu stvarno svašta. Trice i kučine, od igle do lokomotive. Jedna od zabavnijih kupovina bili su klinovi za železničke šine. Predivni klinovi. Svaki je na glavi imao utisnutu godinu proizvodnje – 1976, 1982, 1968… Negde u to vreme sam kupila i deo strujne bandere, sa porcelanskom braon kapicom.

Nebrojeno puta sam nogom udarila u nezgrapnu starinsku drvenu kolevku u kojoj sam pokušala da držim novine, pa šalove i kape, pa igračke… Danas je jedan prijatelj njen ponosni vlasnik i u prostranoj kući u njoj drži drva za kamin. Niko se više ne sapliće o tu prokletinju.

Kupovine su se događale u talasima, da ne kažem stihijski. Jedno vreme je to bio nameštaj. Još uvek pamtim i žalim što moji ukućani nisu imali sluha za seoski metalni dečiji krevet, ukrašen stensilom cvetova. Jeste bio izubijan i fucnut ali, tu baš leži šmek. Da ne kažem bogata istorija. Ništa, stajao je tako i nadali smo se i on i ja da ćemo dobiti zeleno svetlo da ga malo popravimo, dotegnemo, izmerimo i izradimo madrac po atipičnim merama ali, badava. Nula bodova.

Retko ko je imao sluha za moj hobi.

Ako tu ne računamo drugaricu, povratnika iz Španije, koja me je čak i nadmašila i čija karijera i dalje traje na Limundu, netaknuta i više puta pohvaljena zbog pozitivnih ocena.

Ona je stvarno prešla nivo. Pokidala igricu, što bi rekla današnja mladež.

Raskliman i polu-truo polukoncertni klavir, sa božanstvenim rezbarijama jedno vreme je imao svoju sobu, u vidu njene dnevne. Mi smo se preselili u kuhinju kad je posećujemo. Kupovala je i kutije za cilindre, bez cilindara. Stare pepeljare iz vozova, bezbroj mesinganih kutija sa slikama i oblicima životinja, krila za maskenbal, tanke japanske porcelanske šoljice, lažnog Bože Ilića (to je saznala tek kasnije), power plate, orgulje (časna reč, ne izmišljam), italijanski aparat za kafu iz pedesetih koji savršeno radi, jedno pet šest bakelitnih telefona, gramofon, ploče naravno uz to, i još koješta.

Ne zna se koja je uzbuđenija kada mi prijavljuje novu kupovinu – ona ili ja, kojoj je to zabranjeno voće i koja je spala na odbačene stvari pored kontejnera ili KupujemProdajem (gde sam lišena uzbuđenja aukcije i nadmetanja).

Za svaku stvar imamo projekat. Od babe da napravimo devojku. Da zaboravljenim svedocima kojekakvih istorija damo novu šansu. Neki psiholog bi na keca rekao o čemu se tu radi i da mi tako dajemo legitimitet i harizmu starenju, pa na taj način prihvatamo čitav proces. Znaju ljudi, učili su škole.

Bilo kako bilo, u jednom trenutku sam imala i fantastičnu ideju da nabavljam, repariram i dalje prodajem. Sedela sam jedno jutro na terasi, kafa se pušila na stočiću (sa buvljaka, prefarbanim i obožavanim) i ja sam bistrila tu ideju od sinoć kad – ne lezi, vraže. U tom trenutku okom sokolovim spazim neki oblik pored kontejnera, tačno ispod mog prozora ali, i dvorišta škole moje ćerke. Bio je veliki odmor. Uzmem dvogled (sa Limunda, naravno), pogledam i kao iz topa se sjurim dole! Mali kuhinjski ormarić, sa lučnim vrhom, mesinganom kvakicom i staklenim vratima. Na policama su i dalje visile vezene ivice, pričvršćene mesinganim ekserima sa velikom glavom. Još je mirisala na cimet i začine.

Ne hajući za veliki odmor i mogućnost da me čitavo odeljenje moje ćerke vidi kako odvlačim stari ormarić sa smeća – ja sam ga zagrlila, utešila da je u sigurnim rukama i odnela kući!

Eto ga prvi komad za restauraciju! On će biti taj koji će mi otvoriti vrata mog pravog životnog poziva – da od baba pravim devojke i ulepšavam domove istomišljenika. Mom uzbuđenju se nije nazirao kraj.

Međutim, kako to biva – pojeo vuk magarca.

Posle prvog entuzijazma da sama sredim, posle mučnog šmirglanja i rastavljanja čitave police kako bih je ofarbala – odveli me vetrovi na neke druge strane. Polica i dalje čeka na splavu kod drugarice, koja se rado priključila mojoj biznis ideji i odmah promovisana u partnerku.

Nema veze. Bolje joj je tamo nego pored kontejnera, to svakako. Ima dana.

Ja sam malo prikočila, tek ponekad prelistam oglase. Zadovoljavam se da nekome pronađem i prosledim savršenu kupovinu. Baš juče je jedan prijatelj postao ponosni vlasnik svetlećeg globusa iz sedamdesetih, za ćerkicinu sobu. Usput je kupio i staklenu lampu na petrolej a pre neku nedelju je sa smetlišta dovukao držač za novine od kovanog gvožđa. Šta da vam kažem? Ljudima sam inspiracija!

Pre nego što odete u Ikeu. Pogledajte malo po ulicama, oglasima, podrumima svojih bližnjih. Možda vas tamo čeka komoda od punog drveta koju će malo boje osvežiti i podsetiti ljude kako se to nekad radilo, sa pažnjom i ljubavlju. Tek onda pojurite da kupite konfencijski cipelarnik od iverice koji će trajati maksimum dve godine.

Zaključak: ne okrećite glavu od baba, nekad se u njima krije najlepša devojka u selu!

P.S. Ovo se ne odnosi samo i isključivo na starinske i odbačene stvari.

Meze za doručak

Sastojci:

  • 50g pršute
  • 50g kulena
  • 50g pančete
  • 50g gaude
  • 50g sira po izboru
  • 4-5 barenih jaja
  • 50g paradajza
  • 1 avokado
  • 1 paprika šilja
  • 1 grozd crnog grožđa
  • 1 Dobro jutro sa maslacem
  • 4 parčeta tostiranog hleba

Priprema:

Na sredinu daske stavite Dobro jutro margarin, okolo poređajte salatu i ostale priloge. Nasecite tanko meso i sir pa ih rasporedite po dasci za posluživanje. Između zadenite nasečene komadiće paradajza, avokada i paprike.

Hleb tostirajte pa ga nasecite na manju parčad, jaja oljuštite i prepolovite ih pa ih posolite  dodajte ih ostalim prilozima.