Postoji par stvari koje me užasavaju u životu i domaćinstvu. Peglanje. Šetanje psa kad bih najradije pravo u krevet. Kuvanje na 30 stepeni. I to kuvanje supe, pre svega. Dugo, dugo kuvanje supe jer, zaboga – naučili su me da u ekspres loncu ne valja. Za pasulj je super, za supu ne valja, kaže moja baba sa čitavih 8 razreda škole i ne dovodim tu mudrost u pitanje. Dalje…

Smena zimske i letnje garderobe.

E, to mi je možda najveći kuluk.

Od kada sam otkrila vakuum kese, to je postala moja robija.

Do poslednjeg trenutka se batrgam, recikliram prolećnu garderobu – ono u čemu se ne kuvam, uveče operem, ujutro obučem. I tako mogu danima. Gledam čežnjivo po izlozima letnju kolekciju, računam koliko bi mi trebalo novaca da se obučem od glave do pete i da ni ne pipam onu kesu sa starim dronjcima.

Onda se ipak setim omiljene haljine i koliko bi mi „legla“ na 33 stepeni na asfaltu i okuražim se jedno jutro. Prvo popijem kafu na terasi, skupljam snagu i volju da izvučem tu kesetinu, ispraznim je i opet napunim – ovaj put džemperima i debelim pantalonama. A ono milina napolju, sunce, svi nekud krenuli, sve nešto zvoni telefon, svi bi da se nađemo ali, disciplina je disciplina. Moje NE je čvršće od Titovog Staljinu.

Đipim na noge „lagane“, izvučem kesu sa vrha degažmana (otmeno ime moje mame za klasični kućni brlog gde stoji sve, od skija do odeće) i to tako što postavim glavu kao oslonac. Prođe to sve kako treba. Dovučem je do ormara, kao usnulog i potpuno opuštenog čoveka od 120 kg da vučem.

Ispraznim ormar i stavim zimske stvari na krevet. Preznojim se po sto puta i prosto ne verujem da sam do skoro nosila ovaj debeli džemper koji užurbano slažem, samo da mu vidim leđa.

Nisam ni počela a soba već izgleda kao Drezden ’45.

Nema veze, sad kad sam počela, to je to.

Krećem da vadim stvari. Dobro je, nije popustila kesa i dalje mirišu kao kada sam ih spakovala. Jednom je kesa popustila i sve sam morala da operem. Sve moje letnje stvari su jako svetle a „neko“ je zaboravio bio crne kožne patike koje je prao u mašini pa se sve ofarbalo. Dakle, totalna šteta. Od tada pažljivo zagledam u sve kutove mašine. Čak me i crna čarapa prestravljuje…

A onda test. Šta je malo, šta steže, u šta ne mogu ni da uđem, u šta mogu da uđem ali, trebaće malo truda da izađem…

Doživim tu i par lepih trenutaka. Obradujem se nekim komadima kao rodu najrođenijem, i to onom koji se nije javljao godinama i na kog sam skroz zaboravila.

I krenem da razmišljam o garderobi uopšte. Koliko joj robujemo, koliko joj se radujemo, koliko iskazujemo sebe kroz nju… Pomislim na Koreju ili one posleratne entuzijastične zemlje projekte u kojima su svi nosili uniforme i šišali se manje više isto. Uvek smo se užasavali na takve priče ali, sad – u ovim godinama i ovog finansijskog stanja (a to je katastrofalna kombinacija, grabim poslednje trzaje neke kao mladosti, svašta bih probala, menjala, kao sazrevam, razvijam se, jednom sam ozbiljna i samo mi biseri fale, drugi put kupim sebi patike kojima se moja ćerka od 11 godina oduševi – a finansijska podloga takvih hirova tanka, da tanja ne može biti) – pomislim da možda ima nečega u tome.

Ionako ne skidam neke platnene teget pantalone koje deluju kao deo korejske uniforme. Da mi je da to mogu svaki dan da nosim, bila bih najsrećnija. Još jedna fina bela košuljica preko, neki sako, šiške koje je odobrila partija ili vođa, ništa šminka jer je zabranjena i Bog da me vidi. U stvari, ne Bog, nego – i kolektiv da me vidi!

Nema one čežnje za šarenim krpicama, novim trendom u oblicima suknje, ova kragna, ona kragna, bez kragne, pramenovi, crveni ili nude ruž, duga kosa, kratka kosa, minđuše, krupni ili diskretni nakit…

Ustanem, istuširam se sapunom – bez kupke, bez mleka, bez vitamina C za lice, retinola, peptida… Obučem decu u finu teget uniformicu, očešljam im šiške na šerpicu, stavim identične rančeve kao što imaju druga deca, ja obučem svoju uniformicu i svi srećni.

Zaboravim na agoniju šopinga sa tinejdžerkom, svađe oko dužine majice, oblika moderne tašnice… Ništa Hari Poter na majicama za dečake, ništa Patrolne šape, nula bodova za Majnkraft, Dex Rock dukseve…

Sluša se samo radio, sport je vežba za slet, vaspitanjem se najviše bave u strogoj školi, ja znam svoj posao i svoje mesto u preduzeću. Odlazak u park za vikend i praznike, minimum slatkiša pa i minimum plombi na malim zubima…

Mogla bih u nedogled.

Naravno, ovako mali Perica zamišlja sve to, dok slaže dvadesetu haljinu kojoj se možda i posreći ove godine da bude obučena. Ormar puca, sve se šareni, ja nemam šta da obučem.

Odlazak kod frizera mi ne gine pred more, od kad sam napunila milion godina, neizbežan je Persen kada idem, da preživim tu salonsku torturu.

Vitamin C mi je pred kraj a i peptida mi nestaje. Sandale od prošle godine su out, moraću po nove.

Ah, first world problems…

Sve mi se smuči, ostavim svoj mali Drezden na pola, zatvorim vrata, obučem letnju haljinu, pronađem drugarice u obližnjoj kafani i svesno smetnem s’ uma Pandorinu vakuum kutiju koju sam otvorila i koju moram da napunim i zatvorim.

Kampanjac u duši, prokrastinator u srcu.

Sutra ujutro ću. Dugo je leto, život još duži a mi mladi.

Zemičke sa mariniranom fetom i pečenicom

Sastojci:

  • 150g feta sira
  •  Dobro jutro sa maslacem
  • sok i kora jednog limuna
  • 1 kašičica ljute tucane paprike
  • grančica majčine dušice
  • grančica origana
  • 4 zemičke
  • 150g pečenice

Priprema:

Istopite margarin i pomešajte ga sa sokom od limuna.

Dodajte začine i koru limuna pa u to smestite kockice fete.

Ostavite je da odstoji 15 minuta u marinadi.

Zemičke presecite na pola. Na svaku polovinu stavite režanj pečenice i preko toga kockice fete zajedno sa komadićima čerija.