Do skoro mi je tišina bila najlepša muzika. Strogo bih gasila i zvuk telefona, bežični zvučnik sam negde zaturila a mom vernom tranzistoru u kuhinji, gajtan je tužno visio van utikača. Koristila bih svaki trenutak da uživam u nedostatku  bilo kakvih zvukova i mislila sam da sam sa muzikom nekako završila.

Ispostavilo se da je to bila samo faza.

Iskopala sam zvučnik, napunila ga i nosila sa sobom i na tuširanje i na terasu i na spavanje i na kuvanje. Aktivirala sam svoje stare plejliste, a u kuhinji je stari Panasonic tranzistor iz sedamdesetih ponovo veselo svirao i ponekad krčao. Pogotovo ako mi zazvoni mobilni telefon blizu njega, pa i pre zvona znam da će me neko tražiti. Taj tranzistor je bio izvor nove muzike, koju ću tek da zavolim.

Inače, muzika je uvek bila sastavni deo mog života. Još od špice Muzičkog tobogana, još od žutih bluza Kolibrijevaca (u koje me nisu primili, kao ni na klavir: Dajte vi nju na sport, ima snažna ramena – tako su posle fijaska od moje audicije rekli mami u muzičkoj), još od Evrovizije koju smo snimali na kasetofon, i nekih slučajnih kaseta i ploča koje su postale muzička podloga mog odrastanja (Novi Fosili, Billie Holiday, Riblja čorba, Plavi orkestar…), ja sam kroz život išla pevušeći. Doduše i nažalost – u potpunom falšu ali, ko još mari?

Tuš kabina je postala Karnegi Hol a meni nije bilo ravne u izvedbi, boji i visini glasa, scenskom pokretu… Na ulicu nisam izlazila bez vokmena, sa onim slušalicama sa narandžastim sunđerom na ušima, a svaka šetnja bila je prilika da zamišljam kako baš snimam spot ili film. Pa se kao značajno okrenem, pogledam tužno ili veselo (u zavisnosti od pesme) nekog ko mi kobajagi ide u susret. Ovde sad ide slow motion, ovde se nasmešim, ovde pogledam u izlog, ovde zastanem, ovde marširam u ritmu… Naravno, sve vrlo diskretno i neprimetno.

U jedan stari crveni kofer sam počela da slažem sve kasete. To se presnimavalo, hvatalo sa radija bez reklama, dobijalo za rođendan ili kao znak simpatije… Kofer je na kraju ceo bio popunjen a ja sam bila prilično ponosna na svoju kolekciju. Tada su se pojavili diskovi ali, meni je još dugo trebalo da se odreknem kaseta i pokleknem nad tom novotarijom.

Koncerti su postali omiljeno mesto za izlazak, stranice i stranice svezaka bile su ispisane tekstovima omiljenih pesama. Moji su polako ludeli, sve češće su upadali u sobu sa zahtevom da istog sekunda smanjim tu buku. Oduzimali su mi kasetofon, spuštali osigurač za moju sobu, kažnjavali me i zvocali. Prošli su kroz sve moje muzičke faze. Za jednu su rekli da zvuči kao da je „stotinu đavola izašlo iz podzemlja da podavi reku malih žutih pilića“. Najteže im je pao jedan bend iz Hare Krišna zajednice. Tu su se već prestravili da sam vrbovana, pa sam ih ipak slušala na vokmenu.

Onda sam nekako baš brzo porasla. Odjednom je moj zadatak bio da skuvam, operem, sredim, isečem neke male nokte, spuštam temperaturu, radim paralelno, popravim česmu, bacim đubre, poplaćam sve račune, napunim frižider, smirim svađu, obrišem suze, dezinfikujem ranu, podižem lanac na biciklu… Muzika je počela da mi smeta i da me čini nervoznom. Tišina mi je bila omiljena stvar koju sam vrtela na repeat, kad god sam mogla.

Onda sam odrasla još malkice. Tek toliko da naučim ovo dvoje malih da sami mogu svašta. Počeli su sami da se kupaju, suše kosu, oblače, spremaju krevet, doručkuju, idu u radnju… Rasterećena njihovim samostalnim odlaskom u školu, ustala sam jedno jutro i dok sam grejala vodu za kafu, počela sam da pevušim neku pesmu. Sve glasnija i glasnija, odjednom sam se uhvatila kako pevam iz petnih žila, dok se još nerazbuđeno telo trudi da izvede i neke plesne korake.

Uštekala sam Panasonic tranzistor u struju, izvrtela stanice dok nisam našla pesmu kojoj znam reči, odvrnula do daske i ispevala se kao što se neko isplače pa mu bude lakše. Od tog dana, tišina ima nula bodova kod mene. Svaki trenutak je ispunjen nekom melodijom. Prvo sam vrtela dobro poznate stvari ali, jednom je neko rekao da si omatorio kad više ne usvajaš novu muziku. Prestravljena, počela sam grozničavo da jurim neke nove muzičare i bendove, da se raspitujem kod dece i prijatelja šta se sada sluša i da hvatam hitove na radiju.

Svom spisku omiljenih izvođača od tada sam dodala najmanje desetak novih otkrića. Nijedno mlađe od 2010, na šta sam veoma ponosna, s obzirom da se raspon moje muzičke hronologije do tad kretao isključivo od dvadesetih do sedamdesetih godina. Prošlog veka.

Nabavila sam pristojne slušalice za odrasle ljude, jer su me na ulici svi čudno gledali sa onim šarenim koje sam uzela od ćerke i koje su imale džinovsku JoJo Siwa mašnu na vrhu. Počela sam opet da snimam. Dijapazon stvaralaštva se nije bitno promenio, i dalje sam bila glavni junak filma ili, pak, pevačica benda na koji svi seku vene i baš sam snimala niskobudžetni spot jer, zaboga, ne treba meni visoka produkcija – moj glas je ipak dar od Boga. Kada bih ušla u taksi, izmislila bih da moram da slušam nešto za posao, pa bih pojačala do daske i tokom vožnje zamišljala kako je to početak ili baš kraj filma, u kojem napuštam svoj grad i idem u neke nove, nepoznate daljine dok će najmanje šaka njih da se kaje i da me sanja noćima ali, mene neće biti . Naravno, zagledana u svoj odraz u prozoru i zadovoljna kako scena izgleda.

I tako. Bojim sebi dane muzikom. Sve ima svoje. Jutarnja kafa, tiho veče, radno popodne, kišni vikend, piknik, tuširanje, kuvanje… Opet sam redovna na koncertima, krpim neke plejliste, trošim gigabajte i gigabajte na šetnje kroz grad uz YouTube kanal. Strpljivo sačekam da kliknem Skip Ad i nastavim da slušam. Nema odmora dok traje obnova.

Jedino mi je žao što retko mogu ove moje mladunce da oduševim nekom pesmom, sve su im bezveze. Ali, kada se pogodi da se meni dopadne neki hit sa Tik Toka, onda nema veselije kuće od naše. To se penje na stolove, to se ignorišu upozorenja komšija (drškom metle u plafon), to se kao u mjuziklu razbacuju uredno složeni papiri na stolu, dobacujemo se jastucima, skačemo sa troseda, vičemo – iako mi mislimo da pevamo…

Jer, znate kako ide:

Muzika je put do sreće

Polje, šuma, reka, lug

Put do njenog srca kad te ona neće

Muzika je stihu drug…

Sastojci:

• 1 manja glavica luka
• 2 crvene paprike šilje
• 2 manje žute paprike
• 2 čena belog luka
• 4 supene kašike sitnog sira
• 4 kriške hleba po izboru
• Dobro jutro sa mlekom

Priprema:

Istopite kašiku margarina u tiganju i ubacite tanko seckan luk. Posolite i dinstajte dok luk ne odmekne. Zatim dodajte papriku seckanu na manje zalogaje, poklopite i ostavite tako 5 minuta da paprika odmekne.

Skinite poklopac i dodajte još jednu kašiku margarina pa mešajte iznad srednje vatre dok luk ne porumeni. Na kraju dodajte sitno seckan beli luk, začinite po ukusu i skinite sa ringle.

Na svaku krišku hleba nanesite kašiku sitnog sira, a onda preko rasporedite paprike. Služite sendviče dok su topli.