„Uopšte nemam utisak da je Nova godina!“

„Jedva čekam da prođu praznici…“

„Ostaću kod kuće, u krevet idem u 9 i nemoj da me neko zvao ili mi banuo!“

„Koja crna jelka? Do nje mi je kao do lanjskog snega!“

 

Sigurna sam da svi imate prijatelje koji kreću da gunđaju čim se upali prvo praznično osvetljenje po gradu. A to je nekad i rani oktobar. Gnušaju se svega. Od dočeka, preko hrane, obaveze da kupe poklone, kmezavih filmova na TV-u, do prazničnog duha, bliskosti i jelke. Oni bi baš tad na plažu, neko sunce, neko more, opušteno, bez presije.

Važi.

Znam te puške kad su pištolj bile.

Letovala sam sa njima. Od peska su hteli da skrenu, meduza obavezno ćapi baš njih od čitave plaže, pocrvene, potroše i više para nego što su planirali, opet napomenu koliko mrze pesak, vrućina ih omami, zaboli ih glava od zrikavaca i tako dalje, i tako dalje…

Dakle, nije im za verovati.

Jer, praznici su praznici. A sa njima, hteli – ne hteli, stižu i oni osećaji od kojih mnogi žele da pobegnu. Ali, cvrc. Ne ide to baš tako.

Iako nam je svima korone preko glave, iako nam je pokvarila ama baš svaki plan, iako će nas sprečiti da slavimo kako Bog zapoveda (ovde mislimo na preterivanje u vidu hrane, pića i broja ljudi oko nas) – mi i dalje planiramo i poklone i odevnu kombinaciju i sa kim, gde i kako slavimo. Jer, slaviti se mora. Koliko god nam nije do toga.

Onda se zapitam zašto?

Koji nas to đavo tera da ove praznike slavimo pod obavezno i zašto je toliko teško izignorisati doček? I slušam sve ove namćore oko mene (nikad mi nijedan veseljak nije rekao kako ga boli uvce za najuđu noć) i shvatam da je sve to pusta priča. Da će onaj koji je planirao da bindžuje seriju da ipak obuče fine cipele i nekome se negde priključi, da će onaj što je planirao putovanje u tople krajeve završiti na nekom trgu a onaj koji se pravi da praznik ne postoji – lično će seckati šunku i krastavčiće za rusku, u pauzama kićenja jelke.

Jer nije praznik k’o praznik. Praznik je vreme kada je sve moguće. Kada na kratko živimo u romantičnim komedijama gde je moguće da se, punih ruku poklona, okliznem na led koji je napravila nečija klima koja kapa – i baš tako upoznam „visokog, crnokosog stranca“ koji mi je virio iz šolje crne kafe pre neko jutro kada sam bila kod drugarice na poslednjem ovogodišnjem jutarnjem gatanju. Kada ću otići na porodični ručak i neću slušati kritike i šale na moj račun nego ćemo lepo ručati na miru, kao u filmu. To je vreme kada svi lepo izgledamo pod novogodišnjim uličnim osvetljenjem i kada se svi osmehujemo jedni drugima, a ne guramo se u redu u pošti i ne gunđaju mladi na stare a stari na mlade generacije. Kada će se svako nasmešiti na psa umesto da drekne: Sklanjaj mi tu džukelu, bolje decu da šetaš nego tog kera!

I tako, maštam o tim malim čudima. Da barem tih dana patološki radoznala i još više neprijatna komšinica nikoga od komšija ne prijavi predsednici kućnog saveta, sa kojom inače ne razgovara od 1997. godine. Da ne poskupi opet sve. Da nađem čestitku u sandučetu a ne opomenu za neplaćene račune. Da ne primetim nijednu sedu dok se češljam. Da telefon tačno zna kada treba da zvoni a kada da me pusti da danem dušom. Da mi ne crkne nijedna sijalica jer uvek zaboravim da kupim. Da čujem ljude kako pevuše sa slušalicama u ušima dok zimogrožljivo prolaze pored mene ulicom. Da se neko razneži pred bakom koja prodaje ukrase na ulici i kupi sve, a onda i ja da se raznežim pred tim prizorom. Da mladići đipe da pomognu majkama sa kolicima ili dekama sa cegerima. Da ustupamo mesta u redu onima kojima je teže nego nama. Da nikome na zafali para dok plaća na kasi, a i ako zafali, da skoče svi da dodaju. Da se lepo i veselo javljamo jedni drugima. Da smo strpljivi. Da razumemo. Da tolerišemo…

Čekajte, čekajte.

Zar zaista čekam praznik nadajući se da će se sve to desiti? Zar nisam nabrojala najnormalnije stvari?

Hajde da razmislimo malo o tome. Da razmislimo koliko smo svi na ivici, nervozni i nezadovoljni. Nestrpljivi. Nesnađeni. Nenaspavani. Kako smo svi nekako postali Ebanezer Skrudž, junak Dikensovog romana o božičnoj priči. Sećate ga se barem kao Baje Patka – Ujka Skrudža. Tog baksuza i takvog namćora zemlja gledala nije. Ništa mu nije bilo ni ljupko ni sveto. Siktao je taj na praznike, na decu, na porodicu, na sve! A u stvari, to je jedna napaćena duša, željna ljubavi i topline. Jedna kap pažnje dovoljna je bila da otopi njegovo ledeno srce.

Zato, nemojmo da dozvolimo da nas samelje ovo moderno doba sa svim svojim malim, svakodnevnim apokalipsama kao i svetskim zaverama koje nam mute iza leđa. Iskoristimo praznik za jedno buđenje. Dajte da se malo više razumemo, da jedni drugima ne odmažemo, da ne gledamo samo sebe… Dajte da potraje Božić. Krenite od sebe. Izbrojte do 10 sledeći put kad biste da legnete na sirenu u saobraćaju, kada biste da opomenete gospođu koja ispisuje 10 čekova brzinom zbunjenog puža, kada biste da prosikćete na nekoga za šalterom (sa koje god strane da se nalazite), kada u finom restoranu slušate neizmenično plač i kikotanje malog deteta, kada komšije odozgo slave punom parom…

Setite se Ebanezera. Možete i Grinča. Pouka priče je ista.

Ebanezer je shvatio da se bez drugih ljudi ne može živeti. Da je bolje nasmešiti se nego namrštiti se. Da u njemu ima strpljenja za toliko toga. Da ga tuđa sreća obraduje. Ebanazer je svoje srce ugrejao pod jelkom. Budi pametan. Budi kao Ebanazer.

I srećni praznici! Nije mala stvar!

Praznični krekeri

Sastojci:

Priprema:

Sjedinite sve sastojke  ručno ili u blenderu. Stavite testo u kesu za zamrzivač i rastanjite od ivice do ivice uz pomoć oklagije, Ostavite u zamrzivač na 10 minuta.

Vadite krekere kalupom po izboru i pecite ih u rerni zagrejanoj na 180°C oko 6 minuta ili dok rubovi ne postanu rumeni.

Preostalo testo ponovo rastanjite pa nastavite da vadite oblike kalupom dok ne potrošite sve.