Piše mi pre neki dan drugarica kako je dobila od svoje prijateljice link za neki moj tekst uz oduševljenu konstataciju: Vidi, anti-reklama za decu! Ja se iz pozicije brižne majke brže bolje postidim ali, brzo me razuverila da nema razloga. Dodaje: Svi isto mislimo, ko kaže da nije tako – masno laže. Samo nastavi da se boriš, da se i naš glas čuje a ne samo super-mama sa foruma i vrtićkih Viber grupa (prim. aut – uz svo dužno poštovanje prema njima, ja bih se ipak ogradila da me slučajno ne uzmu na zub, onda sam obrala bostan).

Hoću. Kako da neću. Evo, hajde da vam opišem svoje iskustvo produženog vikenda na skijanju sa petogodišnjakom koji staje prvi put na skije i sa jednom koja je u predvorju puberteta, baš kao tigar u kavezu. Meni ovo već sad zvuči kao uvod u neki triler ili horor, pa molim one slabijeg srca da se uzdrže od daljeg čitanja. Biće svega – i suza i smeha.

Dakle, sve počinje u autobusu.

Likovi: iznenađujuće ljubazan majstor, nekoliko prepariranih starijih sugrađana, nijedno dete, par nezainteresovanih studenata, moji mladunci i ja.

Mizanscen: Retro autobus, šareno presvučenih sedišta (procena: po psihodeličnom dizajnu bih rekla da su u pitanju sedamdesete).

Zaplet: Tropska klima usled pokvarenog grejanja: Ćero, može da ide do kraja il’ da ne ide grejanje uopšte, pokvareno, šta ćeš… – kaže ljubazni majstor. Cenim da smo negde oko 32 stepena Celzijusovih, taman da se i one uspavanje grinje s početka osamdesetih probude po sedištima i pridruže žurci.

Ideš na skijanje, ideš na skijanje, ideš na skijanje – ponavljam kao mantru u sebi.

Ovaj mali mi je mokar a već sam mu i čarape skinula. Pitam ljude oko sebe da li im je vruće, bledo me gledaju, niko ništa ne odgovara. Pitam opet, ništa. To sve preparirano, prestrašeno… Pitam direktno stariju gospođu do nas, lepo joj vidim graške znoja na čelu, kaže da jeste ali, ne bi ona da se buni, da ne ljuti vozača…

Odem do šaraga, nema nikog. Smestimo se lepo tu. Sva sreća, napukao malo ćošak autobusa pa produvava – ja presrećna. Sad će sve da bude u redu, kažem sebi.

Aha, važi.

Muka im je. Ja zaboravila Dramamine u onoj trci da stignemo. Prođe nekako. Idemo dalje, njoj se sendviči ne sviđaju. On plače jer su baba i deda kupili za nju sok od jagode a za njega od jabuke. Inače, jabuka mu je omiljeni sok. Onda malo polivanja tim istim sokom – sedište, duks, trenerka, moja tašna. Onda mi se ugasi mobilni jer sam, velika Evropejka, krenula sa 19% misleći da ću napuniti u autobusu. I sve tako u tom stilu.

Idem na skijanje, idem na skijanje, idem na skijanje, ommmm, ommmm….

Dođosmo, dezinfikovasmo se, najesmo se, malo posvađasmo i zaspasmo.

Svanulo prvo jutro od ukupno tri. Lepo smo doručkovali. On jedno a ona gospođica drugo jer, zaboga, ne voli to što sam planirala. Nema veze, neka se nabokaju, meni je dovoljna i kafica. Preslišavam se. Šta sve treba da uradim, udaljena „svega“ 15ak minuta peške od centra (čitaj: 45 sa ovim malim trutom): iznajmiti opremu njoj, njemu, upisati ga u školicu skijanja, kupiti ski pas za nas dve, stići na čas u školicu sa ne više od 20 minuta zakašnjenja…Uspem sve to. Džemper na meni mokar, usta se osušila, sa decom ne razgovaram, idu uplakani iza mene.

U školici saznajem da su uveli ski kartu za mlađe od 6 godina. Ma, nema frke, „trknuću“ do ski kućice i po tu kartu.

Posle čitave te agonije, došlo vreme za prvu žicu. E, tu je već sve bilo ok. Sneg kao puder, nema gužve, granulo sunce, nađem se sa prijateljima, rakijica, krofna, pita sa borovnicama. Milina. Mislim se: Vredelo je, sad ceo dan ovako… Okrenem se, kad ono – vreme je da ga pokupim iz školice i da zajedno probamo poslednju žicu da spustimo. Već?! Zona sumraka, ljudi, zona sumraka.

Onda sve do spavanja zakeranje, malo svađe, moje dranje, pogledi neodobravanja onih super-mama sa početka teksta, coktanje, durenje, flekanje… Najzad spavanje.

Novi dan, sve isto. Malo sam već na izmaku snaga, jedva čekam da dođem kući sa odmora da se odmorim. Poslednji dan – bez iznenađenja, opet isto. Ja jedva govorim od umora, tresu mi se ruke od napora i stresa, na ivici sam živaca od njihove razmaženosti za koju ne mogu da odgonetnem odakle se stvorila. Od početka roditeljske karijere sam, bez mnogo truda, bila jako stroga. Uglavnom zahvaljujući tankim živcima i sopstvenoj razmaženosti i ljubavi prema svom komoditetu. Nekako spontano je ispalo tako. Otkud sad ovi ispadi? Pojma nemam.

Sve u svemu, posle produžene agonije, pardon, posle produženog vikenda, došli smo kući, donela sama dva džinovska kofera, torbu sa pancericama i opremom, ranac sa knjigama za školu, ranac sa njegovim igračkama, torbu sa hranom, svoj ranac sa kompjuterom…

Požalim se na ceo bolni vikend njihovom ocu, mom bivšem mužu – on šmeker nonšalantno kaže: Ma, ne preteruj! Sigurno preteruješ. Uostalom, sve je u glavi. Prevaziđi stres, probaj meditaciju, znam jednog sjajnog Reiki stručnjaka…

Ma nemoj, sve je u glavi? Ima nešto i u rukama i nogama samohranih majki, samo oni ne znaju to.

Bože moj. Idemo dalje, ovaj mali je proskijao, ljubi ga majka. A mala već kida crne staze. Eto neke satisfakcije.

Komplet lepinja

Sastojci:

  • 4 mala somuna ili dva velika
  • 1 Dobro jutro sa mlekom
  • 150g kajmaka
  • 100g mocarele, iscepkane
  • 50g gaude, sitno rendane
  • 4 jaja

Priprema:

Isecite vrh somuna kao poklopac. Utisnite prstima sredinu hleba. Premažite spoljnju stranu somuna sa margarinom.

U činiji pomešajte tri vrste sira i njima napunite sredinu somuna.

Pecite u rerni na 200°C. Nakon 10 minuta izvadite iz rerne i u sredinu svakog somuna stavite jaje. Vratite u rernu na 2-3 minuta. Jaje treba da ostane živkasto.

Pred samo služenje pomešajte žumance sa sirom i posolite samo ako ima potrebe. Služite sa goveđom pršutom i kiselim kupusom, a poklopac od somuna koristite za umakanje.