Najveću radost koju sam sebi priuštila svojim izborom da radim samostalno i uglavnom od kuće, svakako je neograničena fleksibilnost po pitanju putovanja. Planina u decembru? Hoću. Januarski vikend na moru? Može. Mala eskapada krajem februara? Ja sam za. Poseta najboljoj prijateljici, takoreći sestri, na Hvaru u aprilu? Stižem!

Tako je i bilo. Moj april je ove godine obeležilo nestvarno putovanje na pusti Hvar. Potpuno pusti. Scena koja se ne viđa ni u 5 ujutro tokom sezone (u stvari, posebno tada, evo, da promenim: ni u letnje podne kad upeče zvezda): prazan trg u gradu Hvaru (u koji nisam odlazila po 5 godina dok sam redovno letovala na ovom divnom ostrvu), mesečina iznad crkve i presijavanje belog kamena kojim je popločan, uz tišinu koju „remeti“ tek poneki galeb, retka štiklica koja prođe trgom i naravno, more.

Ipak, najveći utisak mi svakako nisu puste ulice. Već su to ukusi i mediteranski zalogaji. Od sebe se, dakle, ne može pobeći.

Šetnja poljima, kako zovu maslinjake oko Starog grada, pretvara se u berbu divljih špargli koje, onako tanke i ponekad ljubičaste a ponekad zelene, bacimo uz domaća jaja na tiganj i sve to zalijemo domaćim jogurtom od dalmatinskih kozica.

Na njihovu veliku žalost, jogurt nije sve što su nam hvarske kozice dale. Najnežnije meso uz krompiriće sa ruzmarinom iz vrta mojih domaćina i pašteta od džigerice sa svežim bosiljkom i finim konjakom pomogli su mi da prevaziđem grižu savesti. I to kompletno, dotle da redovno doživljavam umami (japanski izraz za dubinu ukusa, iliti ono čuveno mmmmm pri svakom zalogaju).

A onda šetnja.

Od mora, u kojem je tek poneka barka meštana, do dubokih brda u kojima divlji ruzmarin suvereno vlada, vodeći večnu bitku sa borovima i njihovim mirisima u podnožju. Napušteno domaćinstvo, od dve tri kamene kućice bez krova, obrasle i još lepše takve – postaje pupak sveta. Dok odmaram na pažljivo naslaganim kamenim pločama u formi amfiteatra iza jedne od tih kućica, a koje služe da bi usmerile kišu u bunar, osećam toplotu sunca koje se akumuliralo u njima poslednjih ko-zna-koliko stotina godina i priroda mi priča vibracijama koje prolaze kroz celo telo, zaustavljajući se na temenu koje lagano bridi. Zeleni gušter sa crvenim leđima me gleda bez imalo straha a stidljivo se oglašavaju i cvrčci koji će se do sredine leta opustiti toliko da udare brigu na veselje, pa će čak i smetati nekom baksuzu koji je navikao na eloksiranu bravariju zahvaljujući kojoj ne čuje ni B od buke automobila u zagušljivom gradu… Beremo i divlju boraniju pa je odmah jedemo, vadeći zrnevlje iz tankih providnih mahuna.

Uveče sedimo na verandi. Pod nogama nam je još topao teraco, onakav kakav se radio sedamdesetih. Gvozdena ograda tu i tamo pokazuje znake vremena, ljubičasta visterija visi sa gornje terase i pred nama je zaliv, srebrn i tih. Sa druge strane nas gleda hotel sa moćnim balustradama na kojima je svečana terasa sa bezbroj svetiljki. Nekada su se tu tiskale desetine i desetine stolova, svaki sa belim uštirkanim stolnjakom, tipičnim belo teget hotelskim porcelanom i sa bendom u pozadini. Zamišljam sve one mame iz osamdesetih koje, u kožnim sandalicama na bezbroj kaiševa i sa malenom štiklom, golih leđa i sa karminom, plešu u belim pantalonama. Tate u bež lanenim sakoima sa zavrnutim rukavima ih gledaju zadivljeno, da bi im se posle drugog vina i oni pridružili na podijumu… Hotel je sada u mraku, tih i u neizvesnosti. Šta će mu privatizacija doneti? Bolje mene da ne pita jer ne mislim da će išta dobro.

Da ne skrenem sad u ono moje: kako je nekad sve bilo lepše i lakše, dajte da se vratim na uživance prolećnog mora. Znate one plaže sa belim krupnim oblucima, sa borovom šumicom u pozadini i kristalno čistom vodom, kakve samo ostrva mogu da imaju? Oduzmite sad sve one lopte, mišiće, peškire, dušeke, graju, prskanje, skakanje sa ramena, čamce i muziku sa bežičnih zvučnika. Dodajte sada topljeni kozji sir i bosiljak sa biberom u tortilji, ledeni čaj od nane iz vrta, jedno ćebe i nekoliko prijatelja. I celo more samo za vas. I tišinu. I zelenilo. I plavetnilo. I mirise. I kamen. I sunčani sat koji je neko napravio u steni još 1961.

Šta dobijate?

Izlet u raj.

Naravno, na povratku sa izleta, kao i uvek – torba je teža za najmanje 6 kamena. Svaki biran da se ponese u daleki Beograd jer ovaj liči na dinosaurusa, mlađi će se radovati, ovaj na morsku sirenu za ćerku, ovaj me podseća na miša, ovaj je jednostavno lep, ovaj ima mali fosil u sebi… I tako, moj stan polako postaje kao kamenolom ali, meni je svaki kamen drag.

Dočekala sam i maj na moru. Prvi maj sam proslavila kod prijatelja koji žive u maslinjaku, off grid, bez struje, samo sa dve solarne ploče, bez interneta i naravno, bez stresa. Ona je plesačica i pevačica, drži časove slobodnog plesa dečici sa ostrva u sred polja maslina, on je umetnik. Kuvamo pasulj u kotliću. Rominja neka kišica ali, nikome ne pada na pamet da sklonimo sto na „sigurno“. Meni sat otkucava. Za par sati ću biti u autobusu za Beograd.

I onda se mislim. Kakav pacovski život. Soliter. Zagađenje. Povrće i voće u celofanima. Marakuja, ako mi se prohte. Kinoe, aronije, avokada, ražana brašna, đumbir, svakakve kerefeke da održimo zdravlje. Neš’ ti tog zdravlja – to je izraz koji sam savladavala danima, nešto kao moš’ misliti koliko je zdravo iliti moje omiljeno: mani ga se, Mito.

Počnem da unapred žalim za morem i da nabrajam u sebi šta će mi sve nedostajati. Ok, kozletina, ok maslinovo ulje (iako sam dobrano potegla da se opskrbim), šparoge, domaća vina, more, slan vetar, sunce, teraco, visterija, Vidov vrt… Kad, u sred toga, krene da mi se meša. Pomislim na Maju kad ustanem ujutro i obradujemo se jedna drugoj kao da se nismo videle danima. A zaspale zajedno na kauču, maltene šibice stavljale među kapke da duže budemo budne i ćaskamo, ćaskamo, ćaskamo. Pomislim kako šmugnemo kao poslom a odemo u najveću trash radnju da kupujemo neopisive gluposti i oduševljavamo se kao mala deca. Pomislim na malu plavokosu Luči koja pleše, pleše, pleše pa svilenim glasićem pita: Videle ste? ’Ajme, Bože, pa di gledate?! Pomislim na njen maleni neočekivani zagrljaj i kako se vraća uveče po sto puta tražeći „pusu“ za spavanjac. I naravno, uvek dobije. Pomislim na Vida kako krije čokolade u ormaru svoje radne sobe kako bi je se ne bismo dokopale Maja i ja. Pomislim kako ponekad sasvim iznenada kaže koliko mu je drago što sam došla, tek tako, iz čista mira. Kako kao nešto stalno gunđa a mi tobož jako vodimo računa kako je raspoložen pa idemo po jajima, a u stvari ne marimo ič, nego radimo šta nam se radi a on je nekako uvek treći točak ali, zato – bez ikakve pompe ili najave, samo sedne na bicikl da dočeka koču, kupi najfiniju ribu i napravi nam pašticadu kao iz dokumentarca, a onda se mi ljutimo što se on ljuti što kasnimo na ručak.

Dakle, ljudi! Prijatelji će mi najviše faliti. A prijateljima se i vraćam u Beograd. I spremam se da dočekam svoje Hvarane, dostojno i kako Bog zapoveda. Čeka ih Krčedin a vas izveštaj njihovog oduševljenja koje, verujte mi, nimalo ne zaostaje za našim kada se nađemo na moru.

I shvatim. Pa, sve ok.

More ne ide nigde, prijatelji dolaze i odlaze ali, samo da se opet vrate. Baš kao i ja.

Sada me izvinite, pakujem se jer me čeka Crna Gora. Malo manje netaknute prirode, kažu da se dole beru kljuke a ne šparoge, malo više tendi, kioska i plastičnih stolica ali, Bože moj. More je more. A možda i Maja, Vid i Luči nabasaju.

Tart sa tikvicama

Priprema:

Uključite rernu da zagreva na 200°C. Uz pomoć blendera ili ručnog miksera umutite fetu sa krem sirom dok ne postanu kremasti. Dodajte usitnjen beli luk i začinite biberom pa sve sjedinite.

Istopite punu kašiku margarina pa prelijte preko tikvica. Premažite rastanjenu koru lisnatog testa sa sirom ostavljajući margine od 2cm. Preko sira poređajte kolutiće tikvica.

Pecite tart 20-25 minuta dok testo ne porumeni. Tart ostavite 5 minuta da se prohladi zatim ga služite sa malo svežeg vlašca i prepečenih oraha posutih odozgo.

Sastojci:

  • 2 male tikvice, nasečene na tanke kolutove
  • 1 Dobro jutro slani sa maslacem
  • 1/2 kašičice bibera
  • 150g krem sira
  • 200g feta sira
  • 1 čen belog luka
  • 1 kašika naseckanog vlašca
  • 1 kašika prepečenih oraha, naseckanih
  • 1 kora lisnatog testa, tanko rastanjena