Sećam se da je bila zima, haralo je po zemlji od malih boginja do svinjskog gripa, ja trudna do zuba. Ulazim u banku gde duša dušu davi. Kako sam kampanjac, ostavila sam nešto za poslednji čas i nema odustajanja, moram to da obavim. Nema veze, pomislim, pustiće me trudnu pa neću dugo da udišem viruse i bacile.

Sramota me da se namećem, pustim da se stomak sam nametne savestima raznolike gomile. Jer, banka je mala i ne mogu da me ne vide. Vidim da me jedna starija gospođa, da ne kažem babetina, gleda popreko, onda frkne i kaže čoveku do sebe – Ova namerno došla trudna, vidi kako je bezobrazna. Sad ja treba da je pustim. Hoću, sutra malo!

„Gospodin“ se okrenu ka meni, odmeri me i klimne glavom u znak apsolutne podrške. Ni njemu ne pada na pamet.

Ma, dobro. Nije kraj sveta. Sačekaću, ne moraju da me puste.

Tada mi se došunja čuvar. Siromah od nekih 70 godina i ne više od pedesetak kila. Kao, namešta neki fikus i šapne mi u maniru špijunskih filmova: Idi ti na šalter sama, javi se Ceci, pustiće te ona, ima i ona decu. To ti je ova u sredini, krupnija, sa naočarima. Gleda da li ga je neko video. Odšunja se dalje.

Shvatim da je na meni da biram. Male boginje ili Ceca.

Mene još više sramota. Prosto mi neprijatno što sam se drznula da idem protiv bele kuge, osećam poglede sugrađana svuda po sebi, najviše na maloj Marini u stomaku. Nisu zadovoljni. Prosto misle da sam došla da provociram. Polako se grupišu, približavaju se šalteru, utvrđuju pozicije da mi na pamet ne padne da se ubacim i tražim neka hirovita prava.

Cecu skoro da ne vidim od njih. Poslednja nada mi je da će dići pogled sa brojki, videti me i pozvati me nekim anđeoskim glasom. Ma kakvi. Ceca sva u brojevima.

Sačekam ja ipak svoj regularni red. Nisam dobila ni boginje ni grip.

Nekih desetak godina posle, putujem sa tom istom Marinom autobusom sa mora. Sa nama je i petogodišnji Vedran. Na željno iščekivanoj pauzi, stanemo u red za toalet. Uleće pre svih nas jedna dama sa veštačkim trepavicama (u autobusu u kome smo proveli 12 sati), jedna do pola odlepljena. Na njoj kožni mantil sa krznom oko rukava, vrata i duž zakopčavanja. Patike zlatne. Nokti sa cirkonima, duži od mojih prstiju. Kosa – pola njena, pola ko zna čija i ko zna šta. Marina me pogleda. Kažem: Pusti.

Onda jedna mama sa debeljuškastim detetom kome sve vreme fali neki đavo – te žedan je, te ne valja taj sok te neće sendvič, te istopila se čokolada, te vraćaj telefon (koji je non stop na maksimalnom zvuku) i sve tako – stane ispred nas. Marina me pogleda, ne znam da li me je više sramota da opomenem ženu ili od Marine da ne reagujem. Kažem ipak najslađim glasom: Izvinite, mi smo stajali tu.

Pogleda me mama preko ramena, prevrne očima i kaže: Upiškiće se Đorđe.

Aha. Upiškiće se Đorđe.

Marina me gleda totalno razočarano, meni se ne svađa u pola šest ujutro u nekom motelu sa nekim ljudima za koje zaista ne shvatam kako funkcionišu i kojim jezikom pričaju. Počnem da objašnjavam Marini i Vedranu da se u redovima najbolje vidi nečije vaspitanje. Što je veća gužva, bolje se odražava kućno vaspitanje.

Učim je da odmah pita ko je poslednji, stane iza njega i strpljivo čeka svoj red. Da se ne ubacuje, ne lakta, ne svađa i ne dobacuje. Jer to je ružno i pokazuje nedostatak kućnog vaspitanja. A bez vaspitanja, skoro da nisi ni čovek. A kako je devojčica, ubacim i onaj čuveni adut da može da bude lepa koliko hoće ali, ako je nevaspitana – ništa joj ne vredi.

Đoletova mama se okreće i besno me pita:

Vi to o meni?

Ja se okuražim: Ne znam. Jel’ ste se ubacili preko reda?

Pa Đorđe MORA da piški.

Meni grune krv u obraze. Najzad.

Platila je ta debelo i za ženu sa trepavicama, i za babetinu u banci i sramežljivog čuvara u istoj, za svako otimanje lifta, nepridržavanje vrata dok guram bebu u kolicima, ubacivanje na kasi „jer imam manje stvari od tebe, brzo ću“… Platila je i za svo nevaspitanje koje ću neminovno doživeti u narednih barem šest meseci.

Da se ogradim – nisam nijednom opsovala iako u suštini dosta psujem. Sve na finjaka ali, sa stavom.

Marina oduševljena. Ja isto. Vedran se valja ispod šanka, ne dotiče ga situacija. Završavam tiradu, osećam zadivljene poglede nekolicine putnika, Đoletova mama se sklanja i muca neko izvinjenje. Đorđe kreće da histeriše. Ona ga povuče za uvo i zareži: Zaveži već jednom, derište razmaženo! Ućuta se Đole, nismo ga do kraja puta čuli. Propustim jednu bakicu koja je došla posle nas. U svečanoj tišini uđemo u taj štrokavi toalet, gde nema ni sapuna ni papira ali, meni sve lepo. Lepo mi moje izvojevano pravo, lepo mi što sam se najzad usudila da dignem glas. Lepo mi što se nisam obrukala pred decom. Lepo mi što će Marina izrasti u pristojnu osobu.

Sve do kraja putovanja mi bilo lepo.

Iako smo putovali 12 sati, sa sve koferima smo otišli pravo na divan doručak. Tek što beše svanulo, gledamo reku kroz velike prozore. Umili se sapunom u mirišljavom toaletu bistroa, naručili tople mekike, kakao i kafu. Pijuckamo, jeduckamo, ćutimo i uživamo. Na radiju neki šlager iz zlatnih vremena.

Život je čudo. Iz autobusa u kome neki (ne svi, naravno) bez pardona puše elektronske cigare, puštaju svoju muziku, video call, podriguju i deru se – u jedan mirni, čisti kutak na Dorćolu. Lepo je to rekao Gundulić u Osmanu:

…tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje…

Eto nas gori. A ja uživam što smo vaspitani, što smo imali i priliku i koga da nas nauči šta je red i kako se stvari rade i poštuju.

Jer, mnogi su uskraćeni za to.

Prosto ne znaju, nije se niko bavio tim delom njihovog podizanja. Učeni su da se grabe, da preskaču druge, da ne pomognu nekome ko je slabiji. Učeni su da su uvek prvi na redu, da im sve pripada, da su drugi manje važni. Učeni su da nije bitno kakav utisak ostavljaju na okolinu, da nema veze ako smetaju, ako su glasni i zahtevni. Koga briga za druge ljude? Važno je uvek biti „gori“. I tada su stvarno gori, Najgori.

Ma, znate šta?

Siroti su i Đorđe i dama sa trepavicama i babetina i ostatak takve družine. Daleko im lepa kuća.

Sastojci:

• 4 velike tortilje
• Dobro jutro sa maslacem
• 200g pikant kobasice, nasečene tanko
• 150g kačkavalja
• 4 kašike pelata
• 1 kašičica sušenog origana

Priprema:

Svaku tortilju premažite sa jednom kašikom pelata. Pospite sa malo origana i rasporedite režnjeve kobasice na polovinu svake tortilje.

Kobasice prekrijte sa 100g rendanog sira i zamotajte čvrsto kao palačinku.

Margarinom podzmažite vatrostalne posude prečnika oko 12cm ili jednu veću posudu.  Isecite svaku tortilju na 8 približno jednakih delova i poređajte ih gusto unutar pleha, pa preko rasporedite preostali sir i još malo origana.

Pecite u rerni zagrejanoj na 180°C narednih 15 minuta.