Trudim se. Stvarno se trudim. Sklanjam, perem, usisavam, brišem, glancam, čistim, skupljam… Ali, baš kao u Zoni sumraka, neke nove stvari i džidža bidže stalno isplivavaju. Taman sredim korpu za prljav veš, ispraznim, operem, prostrem, pokupim, gledam sva ponosna kako je prazna i vitka; a onda iza nekih vrata ili iz nekog budžaka vrisne gomila odeće koja je tu ne-znam-ni-ja-kako završila.

Kupila sam najmanju moguću sudoperu da se disciplinujem da sudove odmah odlažem u mašinu. Ništa od toga, nula bodova. U mojoj kuhinji dešava se prava magija. Prazna sudopera – sad je vidiš, sad je ne vidiš od sudova. Čak sam i jedno staro lonče emajlirano zakačila za konopčić u kupatilu da tu deca piju vodu ali, to besno, to razmaženo, to stalno žedno i lenjo da ode do kupatila. Nego, idemo, jedna čaša, druga čaša…

Inače, svako dete ima svoju sobu. U svakoj sobi je hrpa igračaka. Kad kažem hrpa, stvarno to i mislim. Hoćeš za motoriku, za učenje engleskog, za vijuge, za zabavu – ima svega. Samo odaberi. Zvrje sobe prazne, duva promaja kroz njih a eto dece, u sred dnevne sobe napravili svoje selo i „grade“ imanja za porodice. Njeni su Petrovići, jako imućni i nema šta nemaju. Njegovi su Subotići, uboga sirotinja koja se vešto privaljuje Petrovićima i non stop nešto žickaju. Od stolice do tanjira, preko ovce do male veštačke biljke.

I tako, puna soba Petrovića i Subotića. Vazda se nešto trguje, pregovara, dogovara. Ona jedna jedina biljka koju imam i koja raste i živi nezavisno od moje nebrige – postala je džungla koju Petrovići imaju u dvorištu. Subotići za sada imaju jedno ogledalo, odbačeno od Petrovića, jedan lep kamen koji služi kao sto, jednu plastičnu ovcu sa nogicom koju je oglodao pas, jednu korpu za štipaljke koja je „bušni bazen“ pa zato nema vode i nekoliko životinjica koje su mahom gole jer je sva odeća kod Petrovića. Verovatno je mala lihvarka dala odbačeno ogledalo za svu njihovu odeću, a ovaj mali pristao na keca.

I tako, idem a ne idem. Preskačem, nagazim na nešto jako sitno, padne mi mrak na oči, šutnem to u besu, naravno – završi ispod kauča, diži ceo kauč, šokiraj se prašinom ispod iako je usisano pre neki dan, nađi omiljenu gumicu i sto dinara ispod, spusti kauč, vrati lutkicu na mesto…

Moram priznati da neretko ne odolim da se poigram kada deca nisu tu. Složim ovim nesretnim Subotićima kuću, ubacim neke drangulije što sam našla, Petrovićima poremetim raspored jer obožavam kad ova mala primeti i pošizi.

Sladak je taj mali haos. Lepa mi je kuća kada picnem sve, kada svaka stvar stoji na svom mestu. Ali opet, lepo je i ujutro kad ih odvedem u škole i vrtiće pa se vratim i sednem da popijem kafu i popričam sa nekim telefonom i sve gledam po kući. Ona je opet bacila pidžamu na kauč u dnevnoj, on sinoć čarape u sred kuhinje, pasta za zube je otvorena, čep je ko zna gde. Izvadila je knjige iz torbe i ostavila na stolu a jednu i na podu. Njemu su rasute bojice po parketu jer je pred vrtić malo crtao.

Nije popio kakao, stoji šolja pored mene. Ona je to jutro sama pravila užinu i nije isključila toster a o mrvama da ne pričam. Dres za odbojku je mrtva-hladna stavila na moju torbu da slučajno na zaboravim da ga operem. Kora od banane, koju ovaj mali redovno jede usput do vrtića, nalazi se u ćasi sa ključevima. Opet sam zaboravila u žurbi da bacim đubre. Kao što sam sinoć zaboravila da upalim mašinu za sudove.

Gledam tako tu dnevnu sobu, mislim se kako je svaki dan sredim posle te prve kafe i kako tome nema kraja. Sedim, srkućem, ćaskam sa nekim i baš me nešto boli uvce. Prezupčila sam pre par godina. Mogu da sedim u brlogu bez trunke nelagodnosti ili, ne daj Bože, griže savesti.

Još sad kad dođe jelka.

Pa nam dođe bivši pas u posetu.

Vedran planira i neko druženje u kući sa drugarima iz vrtića.

Moram da pišem, moram da skuvam ručak, operem veš, prostrem ga, usisam, rasklonim malo po kući. Moram da sredim lođu, terasu i ormar sa cipelama. Moram da izvadim tu prokletu jelku. Da iskopam neke njene čizmice za sneg koje su njemu sad dobre. Svašta nešto moram ali, nekako još više moram da sedim lepo, pričam sa Mašom koja isto tako sedi u haosu u Beču pa se snimamo i takmičimo koju više boli uvo.

Mogu vam reći da je oslobađajuće. Kada prigrlite haos, kada vam postane prirodan i ne remeti vam ionako tanke živce – taj haos postane i sladak. Samo razmišljajte, proleteće do penzije. Deca će otići, ostaću sama baba sa tom jednom biljkom koju ne zalivam a koja preti da me nadživi. Nit’ nepopijenog kakaa, nit’ opreme za odbojku, nit’ Subotića, nit’ Petrovića.

Kako ću onda da žalim za haosom. Zato sad uživam u njemu. Na vreme. I za mene i za moje živce.

Sastojci:

za testo:

• 100g integralnog brašna
• 2 jajeta
• prstohvat soli
• 1 kašika istopljenog Dobro jutro sa maslacem + dodatno za prženje
• 280g mleka

nadev:

• 150g mortadele
• 100g rendanog kačkavalja

Priprema:

U činiji sjedinite sastojke za palačinke u fino, žitko testo.

Istopite kašiku margarina u zagrejanom tiganju i pecite po jednu kutlaču testa dok ne potrošite svo testo.

Na sredinu svake palačinke stavite režanj mortadele i malo sira pa je zamotajte u paketić.

Nastavite sa preostalim palačinkama.

Istopite još margarina u tiganju i pržite paketiće dok ne porumene sa obe strane.

Služite ih dok su topli.