Stoički

Svane tako nekad divan dan. Ni hladno, ni vruće. Bez oblačka. Sunce visoko na nebu i kao da ima one zrake koje deca crtaju na likovnom. Ma, milina.

Probudi vas pas, pa onda i deca. Radio u kuhinji već upaljen, miriše kafa. Sve kao sa reklame.

Doručak serviran pored prozora, stara lipa ga skoro pa dodiruje. Deca se kikoću i puši se tost hleb.

O, ne. Još jedan motivacioni blog, da vas inspiriše i podseti da je sreća vrlo često toliko obična da je neprimetna, da se posvetite svojim najmilijima i tako te stvari. Ali, ne. Ni blizu.

Jer, svima nam se desilo da nam svane ovako lep dan i da sedimo tako zajedno u kuhinji i da je sve kako treba, da kuća odzvanja smehom i žurbom, da je toplo i udobno i da bismo morali biti izuzetno zahvalni na tome što imamo.

Ali, šipak.

Sve bude tako a nas i dalje muči sve ono što nas je teralo cele noći da se prevrćemo u krevetu i da ne spojimo više od sat vremena lošeg sna. Panika nas hvata od računa, sastanka, krova koji prokišnjava, privatnih časova sa gomilom kečeva koja idu pride, kičme koja boli sve češće i jače, i nekako sve teže i teže uživamo u sitnicama. Ne vidimo ih – jer u sebi računamo, presipamo iz šupljeg u prazno, jurimo nešto i u isto vreme bežimo od nečega…

Tost se ohladio a na radiju krene pesma iz detinjstva i krene suzica. Krene i na Novu godinu, na staru crvenu školsku torbu koja je pronađena u nekom velikom spremanju, i na prve bore ili sede i sve češće se setimo kako je lepo bilo kad smo bili mali.

Bez brige na ovom svetu. Najveća je nevolja bila sakriti ukor ili neki nestašluk.

A sada, za božanstvenim doručkom kao sa Instagrama (ili što bi stara škola rekla – kao iz žurnala), meni se želudac prevrće od svih obaveza, dugovanja, korone, nervoznih ljudi na svakom koraku, uspaničenih i potpuno strahom paralisanih prijatelja – tako sam sad na skijanju jela priganice u magli, na minus 7, dok veje sneg jer, drugarica ne ide u zatvorene prostore, gledala sam ruke kako mi menjaju boju od plave do bordo…

I svega mi je stvarno već dosta. Umesto da uživam u tom toplom tostu sa marmeladom kao kad sam bila mala, da gledam u vedro nebo kroz prozor, pojačam radio, pomazim psa – ja, kao slepica, tumaram po najgorim utiscima i brigama i živa nisam hoće li mi ili neće isključiti telefon. Opet.

Onda se setim stoika.

Mirni i nepokolebljivi ljudi koji spoljašnje neprilike i probleme podnose spokojno, bez uznemiravanja i nerviranja (’stoikos’ – miran, ravnodušan, neuzbudljiv).

Makar vas u vodu i vatru bacali ili čerečili, na krst razapinjali, stoički podnosite nedaće, kažu.

Prevedem ja to sebi kao jedan haj-nehaj stav, šta bude – biće i bolje ja da vidim kakvu krivinu mogu da uhvatim, gde mogu malo da se okrepim i uživam.

I fercera.

Ugađam sebi, odrešila sam sebe dužnosti da se nešto mnogo pravdam ljudima za bilo šta, idem gde mi se ide, ne idem gde mi se ne ide „jer nema smisla da ne dođeš“. Ne sekiram se jer, stvarno nema vajde od sekiracije. Trudim se da živim u sadašnjosti, baš kao što preporučuju što religije, što lajfkoučovi. A iskreno, malo me je strah da zamišljam budućnost. Kako globalnu, tako i moju sitnu, ličnu. Od prošlosti se sećam detinjistva i nekih super stvari iz mladosti i to mi je kao da gledam film, to može.

Jedino što me tu i tamo prevari je nervoza. Ona sitna, logistička – svakodnevna. Na tome moram još da poradim.

Jer, stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima. Samo kažem.

Slani Waffle

Priprema:

Napravi žitko testo od svih sastojaka. Ispeci vafle u pekaču, dok ne porumene 10-15 minuta. Premaži krem sirom i pospi kockicama slanine, rendanim sirom i rukolom.

Sastojci:

Testo:

  • 250g brašna
  • 1 kesica praška za pecivo
  • malo soli
  • 4 jajeta
  • 1ooml ulja
  • 100g otopljenog Dobro jutro sa maslacem
  • 150ml mleka
  • 50g šećera

Za premazivanje:

  • Krem sir
  • 50g pržene, seckane slanine
  • 50g rendanog kačkavalja
  • 50g rukole