U odbranu ove 2023, izazvala sam je. Svake godine pravim čestitku sa decom ispred jelke uz prigodan tekst. Ove godine sam napisala, ne misleći mnogo – Bring it on, 2023 – u prevodu nešto kao, hajde, navali slobodno, pokaži šta umeš. Nije čekala dugo. Prvog januara oko 9 ujutro, zove me brat. Javljam se veselo, već me je ovaj mali probudio, nešto se golicamo i cenjkamo oko telefona (koji ću mu svakako dati, samo da me pusti da spavam još malo). Već po prvom „halo“ shvatam da nešto nije u redu. Odmah mislim: neko umro. Tačno to i pitam. Kaže – niko, a meni lakne.

Gori nam kuća na moru.

Pradedovina, inače.

Kako gori?

Lepo, pošteno gori, iz sve snage.

Pomislim kako mu je glupa šala ali, nešto mi se ne uklapa. Što bi me zvao ujutro u devet, 1. januara da se glupo šali?

Momo, jel’ stvarno gori?

Stvarno.

Muk.

Želudac kreće odmah ka gore, u glavi mi vrelo i odjednom tupo. On priča li priča.

Poluslušam – već su tamo vatrogasci, gase, celo mesto se skupilo, svi pomažu. Pomislim, blizu ima dosta kuća, verovatno su na vreme primetili, na 3 km ima vatrogasna stanica, sigurno su došli odmah… Pitam šta je izgorelo i kolika je šteta.

On kaže: Miljo, sve će izgoreti, već satima traje. Shvati da ništa neće ostati.

Počinjem da plačem, šta ću, jače je od mene.

U tu kuću sam prvi put otišla sa tri meseca. Peta sam generacija koja je u njoj boravila. U avliji ima jedna ogromna lipa i ispod nje sto koji je moj deda pravio. Ceo život legnem na taj sto i gledam u krošnju. Svuda oko avlije je ogromna kamena međa sa puškarnicama, tako da more vidim samo kad se popnem na sto i to na prste i pogledam preko.

Jedemo na drugom dugačkom stolu koji je pradeda pravio. Ispod zida prepunog portreta znanih i neznanih predaka. Tanjiri su kafanski, teški i beli, iz kafane moje prababe Soke. Kada po Boki nije bilo vode, nego samo po dva sata ujutro i dva sata uveče, mi bismo zahvatili ledenu kišnicu iz kamene „bistjerne“, i to emajliranim kantama čijeg se uzorka i dalje sećam. Crveno žuti rombovi.

Ispred svakog ulaza u kuću popločano je uglačanim roze kamenom, a ispred srednjeg je malo kameno udubljenje u kamenu – da ptičice piju vodu – kako smo mi naivno mislili, a u stvari je za kokoši. Čitava avlija je u nepravilnoj turskoj kaldrmi i ja sam od malena imala svoje omiljeno kamenje. Svako leto, čim bismo stigli, dobili bismo od dede po jedan nožić u ruke da čistimo travu između kamenja, kako bi avlija ostala ravna kao ploča. Od kad dede nema, a nema ga dugo, avlija je zarasla i tek tu i tamo proviruje kamenje ali, tešimo se, onako lenji, da je baš šarmantna – tako divlja i nesputana.

Sa desne strane je prizemna kamena kućica koja je bila dedina radionica i u kojoj je bilo svo blago ovoga sveta za nas klince. Ostao je još uvek masivni drveni radni sto sa stegom i još nekim alatima, ostaci Optimist jedrilice, gomila emajliranih kanti, starih prozora, štaka od neke prababe ili pradede, neiskorišćene pločice iz šezdesetih, starinske maske za vodu, alat za pecanje, testere, kose i čekići… I naravno, stari dedin ormar u kome je decenijama živela familija miševa na koje je pokojni Cane, moj pas, lajao besomučno od kad izađe sunce dok ne zađe. Valjda mu je u mraku ipak bila malo frka.

Inače, miševi su nam redovni gosti. Ili, bolje rečeno, nas tretiraju kao goste jer smo mi ipak sezonci za razliku od njih. Sećam se kada sam bila mala pa je Dnevnik počinjao u pola 8, čim krene poznata muzika i da se vrti planeta sva u tačkicama, svi bismo podigli glavu ka glavnoj gredi u konobi jer je, bez izuzetka, uvek jedan miš baš tada tuda prolazio. Radoznao da čuje vesti a možda i da se nekom ludom srećom ogrebe o babin sutlijaš sa cimetom koji se hladio u Kinder lada šoljama.

Išli smo svuda i uvek bosi, samo u kupaćem. Dok ujutro odlazimo na plažu bosonogi i čupavi, sa parčetom hleba sa margarinom i medom, sa konopca samo pokupimo peškir i sjurimo se dole na mulo gde se vezuju barke oko kojih se igramo jurke. Kada sat na crkvi prekoputa udari tri puta, trčimo na ručak i prinudno spavanje jer cela kuća mora – i kome se spava i kome se ne spava. Sve bude tiho, cvrčci luduju i čuju se samo daske koje zaškripe kad neko pokuša da se iskrade pa se sikće šapatom i pokunjeno vraća u krevet gde čekamo da zvono čujemo spasonosnih pet puta pa opet na mulo.

Noću je toliko vruće da stavljamo mokre čaršave na prozore i jurimo i najmanji tračak promaje. Ujutro zatvaramo masivna zelena škura i zamračujemo da ne uđe sunce. Oko kuće su dedini mini voćnjaci – trešnju je zasadio kad sam se ja rodila i zakucao limenu igračku na nju, kruške za brata i sestru a dva bora za još dva brata. U moju trešnju je udario grom ali, preživela je. A kruškama se i dalje sladimo.

Na zidovima su ostale šare svih mogućih krečenja, pa lepo proviruju šare sa valjka sa mustrom s početka XX veka, pa sve do geometrijskih oblika iz sedamdesetih. Sva vrata su i dalje ofarbana SMB bojom jer je kuću preuzela nemačka komanda za svoj štab pred kraj rata. Moj deda se borio prsa u prsa da oslobodi svoju rođenu kuću. Kažu stari meštani da je negde i pokopao jednog mladog stradalog Nemca, zamandalivši kapiju pred besnim meštanima koji su hteli da tog nesrećnog neprijatelja vuku po glavnom trgu. Posle je, opet kažu, zasadio orah nad njegovom večnom kućom.

U avliji je, pored lipe, na međi dugo stajala jedna ploča na kojoj je bilo napisano kako je „na ovom mjestu pala granata“ te i te godine (nažalost ne znam koje, ni čija granata, izlizala se ploča). Posle je preživela oslobađanje Risna, jedan požar šezdesetih, veliki zemljotres 1979, porodičnu deobu, višestruko pljačkanje vandala tokom zime kada je prazna, najezdu zmija…

Preživeće i ovaj požar, pomislila sam dok sam još bila na vezi sa bratom. Jedno drugo smo tešili i hrabrili a ne zna se ko je bio očajniji. Mislim se, barem niko nije umro. Uvek može gore, što bi rekao moj deda Rišnjanin.

Sledećeg dana ujutro sam se već približavala kući sa knedlom u grlu. Oko nje je i dalje bila sva sila vatrogasaca i komšija. Dok sam izlazila iz kola, videla sam krajičkom oka tetku koja je prva izletela iz kola i samo zastala i pognula ramena. Znala sam da plače. Grizla sam se za unutrašnjost obraza da ne zaplačem i ja i teškim korakom ušla u avliju. Taj prvi korak, kroz masivnu zelenu kapiju na taracu (kamenom popločana cisterna bistjerne) u meni je uvek budio neopisivu radost i uzbuđenje. Sada sam imala utisak da stupam na bojište posle bitke. Gledala sam u kamene ploče, bez hrabrosti da podignem pogled jer sam i krajičkom oka videla da krov ne postoji i da kuća stoji kao ranjena žena koja, videvši me, pokušava da skloni pramen raščupane kose sa lica, upristoji se i bolno nasmeši.

Mahnito sam počela da se provlačim između vatrogasaca koji su se uveravali da nigde više ne tinja, milicije, nekih inspektora i veštaka, i gazeći po krhotinama crepa i onoga što su bili komadi našeg pokućstva – spasavala sam sve što nije izgorelo. Svaki predmet koji bih ugledala je u meni budio radost, atom po atom. Babina i dedina slika kod kotorskog fotografa iz 1937. Uramljena Bogorodica sa detetom. Branko Radičević sa muzom. Pradedina fotografija na risanskoj rivi. Gvozdeni mehanizam starog gramofona. Slika dede i Mome ispod loze. Preslica. Pisaći sto. Komo. Tanjiri iz kafane. Veliki drveni znak za istu kafanu. Uramljena kornjačica koju je moja Marina nacrtala sa tri godine. Mala crno bela fotografija kuće i avlije, na kojoj slepa prababa Soka sedi kao gospođa, u dugoj crnoj haljini, na fino rezbarenoj stolici sa kožnim sedalom u sred avlije, a u desnom uglu viri velika svinja. Karirano ćebe iz detinjstva progorelo na „svega“ par mesta pa sad liči na prekrivač onih malih siromaha iz crtaća „Umočiću“.

I bi mi lakše.

Komšija je pričao kako je trčao tih šezdesetih da gasi požar u istoj ovoj kući. Pominju i granatu i zemljotres. Hrabre me meštani sa „važno da je glava na ramenima“. Pomislim, pa tačno! Niko nije stradao, popraviće se kuća, biće opet kao pre. I deda i baba su sigurno ovako plakali kad je gorelo i kad se srušila polovina od zemljotresa. Granu sunce u avliji, kroz moj deo se probila čak i duga. Počelo je sunce da ulazi u kuću i jedan zrak je pao tačno na davno skriveni dragulj koji je požar otkrio. Ofarban zid u više boja, sa vencima i cvećem. Vatra priča stare priče. Mi pišemo nove.

Otišla sam na lepu večeru pored mora i dok sam čekala svoje mušlje, skrolovala sam po oglasima starinski nameštaj u Crnoj Gori. Sve im je po 100 eura. Komodica ili ormar, vitrina ili kredenac. Sto eura i nosi to „staro smeće“. Nego šta ću. Našla sam i stari valjak sa mustrom, da vratim zidove u dobro staro vreme. Čeka me ove godina jedna radna akcija (naravno, posle majstora) a deci ću u ruke odmah jedan nožić da uvalim, da vratimo stari sjaj avliji i da sine beli kamen.

Važno je da duh kuće živi. A to smo mi. Sve ostalo ima na oglasima za 100 eura.

Sastojci:

• 500g lisnatog testa
• 4 barena jajeta
• oko 400g šarenog pasulja iz konzerve
• 1 čen belog luka
• Dobro jutro sa mlekom
• nekoliko kapi soka limuna
• 50g sitno rendanog trapista
• 1 jaje za premaz
• 4 kašičice susama

Priprema:

Lisnato testo istanjite tanko pa isecite 4 kruga prečnika 10cm i 4 kruga prečnika 15cm. Veličina krugova zavisiće od veličine kalupa za mafine koje imate na raspolaganju. Prema tome birajte i veličinu jaja. Većim krugovima testa obložite kalup za mafine.

U blender smestite pasulj, 2 kašike istopljenog margarina i pasiran beli luk pa izblendirajte i začinite sa limunom, soli i biberom, a zatim dodajte rendan sir i promešajte.

Rasporedite smesu od pasulja unutar lisnatog testa pa u sredinu stavite jaje i pritisnite ga da ode što dublje. Prekrijte svaku piticu onim manjim krugovima testa i dobro stisnite krajeve.

Premažite jajetom i pospite susamom pa urežite krstić na vrhu. Pecite u rerni zagrejanoj na 200°C narednih 25-30 minuta.