Za mamu Valentina Rosija iliti Mali Perica na istorijskom danu za MotoGP

Tog, kako kažu znalci, istorijskog 14. novembra bila sam na Rikardo Tormo tribinama u Valensiji. Kao pala sa Marsa. Između MotoGP, šrafa ili excel tabele, ja ne pravim razliku. Ipak, prijatelj je veliki ljubitelj, da ne kažem zagriženi fanatik i eto mene, u 42. godini, sva obučena u žuto, mašem zastavom sa velikim brojem 46 (a sve vreme strahujem da smetam ovima iza mene) i pokušavam da se koncentrišem na onaj jedan sekund kad prošišaju ispred naše tribine. Ali, ne ide mi. Pogled ne mogu da odvojim sa publike. Dokle god pogled seže, i sa leve i sa desne strane, vidim hiljade i hiljade ljudi koje povezuje – ne toliko ljubav prema motorima, koliko poštovanje prema jednom Vanzemaljcu, kako zovu Valentina Rosija i još neke njegove kolege ali, mnogo me pitate ako pitate tačno koje. U sred Španije, koja i svog konja za trku imade (u vidu Mark Markesa), retko koji posetilac – od njih preko 100.000 – nije u žutom ili barem sa kapom na kojoj piše The Doctor, kao doktor za motore. Maše se zastavama, pale se zabranjene žute baklje, ispred nas je jedan zaljubljeni par doveo (iliti doneo) Valentina od kartona u prirodnoj veličini i svako ga zagrlio sa jedne strane, tokom cele trke. Grupa Holanđana se na plus 25 stepeni šetala u njihovim drvenim tradicionalnim klompama sa brojem 46. Pored nas je sedela jedna nežna francuska gospođa, sa još nežnijim suprugom. Svileni, preplanuli, besprekorno ispeglani i namirisani ali, sine moj – kada grune poklič iz dubine njenih pluća, ni svilena košulja, ni tanke kožne baletankice na nogama ne navode na pravi trag. A imajući u vidu da je u pitanju događaj za preko 100 hiljada duša, nisam očekivala nijedno dete zbog straha od stampeda. Kad ono – malo, malo pa neko detence sa gluvim slušalicama i obučeno kao najslađa maskota Valentina Rosija, tog večitog dečaka koji odlazi u penziju a isto godina ima koliko i ja!

Nema šta, znala – ne znala, htela – ne htela, ja sam se našla in medias res istorije uživo. Priznajem, nisam se dobro pripremila. Kada sam pozvana na MotoGP, poslednju trku u 26 godina dugoj karijeri nekog tamo Valentina Rosija za kog nikad čula, moja prva asocijacija je bila: aha, idemo preko moje voljene Barse i videću more. Pametnom dosta. Planirala sam da „odrobijam“ tu trku i sve ostalo od energije i vremena da potrošim na bazanje po Valensiji, susret sa starim prijateljima u Barsi, puno tortilje i još više kroketa… Ali, ne lezi vraže.

Odlazimo prvi dan na Ricardo Tormo stazu. Kažu, nema trke, samo kvalifikacije. Ne razumem ali, poslušno idem. Izlaze prvi. Ispostavlja se da su to deca od jedno 15, 16, 17 godina. Oni voze oko 220 na sat (ako sam dobro zapamtila).

Ja u šoku.

Imam dečaka u kući i tu me secite ako ga ne bih vezala za radijator zauvek, na sam pomen da želi da sedne na neku motorčinu, ulazi u krivine i svojim telom „liže“ zemlju, prolazi na santimetar od ostalih trkača i neretko padne, što na treningu, što na trci. Počnem sa klasičnim pitanjima radoznalog laika. Da li je to uopšte legalno? Imaju li ta deca roditelje? Da li idu u školu? Sve me to jako brine.

Utom, jedan padne! Skočim, vrisnem, stavim ruku preko usta od užasa, računam – sad sve staje, sve prestaje. Prijatelj me vuče da sednem dole, vozač ustao, svi hladni kao špricer, kroz zube mi šapne:

Sedaj dole, to se ovde ne radi, sve je okej, malom nije ništa.

Mislim se, malom možda nije ali, njegovoj mami bi sigurno legao nitroglicerin ispod jezika. Sednem i shvatim da se mali opet penje na motor! I nastavlja, poslednji među poslednjima, sam vozi krug za krugom, istim žarom kao da ima ikakvu šansu da ih stigne. To mi se malo dopadne. Počnem da obraćam pažnju. Ali, i usput da molim Boga da niko danas više ne padne, ma koliko to normalno bilo.

Završimo te kvalifikacije i najzad odemo na tortilju pored mora. Sutra je veliki dan. Moj prijatelj u majici 46, po celom gradu razmenjuje koske, pozdrave i osmehe sa ostalim fanovima iz celog sveta, kojih je na svakom uglu. Cela Valensija je Rosijeva ovaj vikend. Svi se raspilavili, svi ponosni što su tu i svi i srećni ali, i tužni što je kraj jedne ere… Velike muškarčine od po 120 kila ganuto gledaju moje japanke The Doctor (koje sam kupila, iskreno, jer sam htela da svisnem od vrućine a posle sam, bogme, bila i ponosna, šta ko zna koliko ja imam, tj. nemam pojma), klimaju mi glavom kao da delimo istu tajnu… Svuda natpisi GRAZIE, VALE i ja počinjem da shvatam za šta su mu toliko zahvalni.

Svanula nedelja. Atmosfera je kao poslednji dan osmog razreda. I ko se voleo tokom škole i ko nije, žali. Svi još žući. Svi zahvalni za tri decenije spektakla. Kreću trke.

Vozali se tako, jedna grupa, druga grupa, kad oko 14h krene neko komešanje. Eto ga Rosi. Iza svih trkača njegove kategorije na startu, veliki mural sa njegovim likom. Kako su mi objasnili, čudo je to od sportiste. Sve moguće granice je probio. Oni koji su njegove postere kačili kao klinci po svojim sobama a kasnije se dokopali svoje pozicije u moto svetu, odavno su u penziji. Dođu, prođu a Doktor ostaje. Pravio je performans od svake pobede, žario i palio po Ibici, slomio nebrojena srca, sigurna sam, uživao u životu i leteo na motoru. A još plus je lep kao lutka, plav i kovrdžav sa neopisivo drskim dečačkim osmehom i očima nemirnim kao na ulju.

Kreće Rosi i 100 hiljada ljudi skače sa sedišta, iz grla im se otima primalni krik oduševljenja. Kreće talas, od početka do kraja tribina. On poslednji put izlazi iz boksa, poslednji put priča sa svojim motorom, gurka ga glavom, nešto se dogovaraju. Poslednji put stavlja kacigu. Kada je skine sledeći put, taj moj vršnjak će biti penzioner. U sred Valensije, jedan Italijan je Bog na zemlji. Ovaj njihov Katalonac je tobož imao problem sa vidom pa se nije takmičio. Nije čak ni došao kolegijalno da ga isprati, uprkos njihovim nesuglasicama. Pomislim kako jedini problem koji ima sa vidom je to da ne može sebi da dozvoli da vidi koliko je ceo svet za Rosija i koliko se žuti njegova lična rodna zemlja.

Kreće poslednjih 27 krugova u karijeri. Stigao je deseti i ja sam sigurna da njegov učenik koji je sve vreme bio iza njega i stigao 11, namerno nije želeo da ga prestigne, jer je hteo da uživa u pogledu na Rosijevu poslednju vožnju. Pobednik je, inače, tokom ove trke nosio njegovu kacigu iz respekta.

Kada se trka završila, bilo je tu počasnih krugova, bodrenja, poslednjeg hvala sa svih tribina, paljenja guma, baklji, dimnih vatrometa… Spektakl.

A onda, zavladala je neverovatna tišina. Rosi se tamo u svom boksu grlio sa trudnom ženom i najboljim drugom iz detinjstva, polivao šampanjcem, skakao, plesao ali, ljudi su samo nemo sedeli. Niko da progovori. Sto hiljada duša. Svako sa svojim mislima i lepim uspomenama, prebirajući po glavi za koga će sad, od nedelje, 14. novembra oko 16h, navijati dalje. Niko da krene kući, iako znaju da ih čeka dugačak izlazak sa tribina i još duži sa parkinga. Moram da napomenem da se na trkama ne služi alkohol, tako da je svaka emocija koju sam osetila došla direktno, iz čistog srca!

Oni sa svojim, a ja sa svojim mislima. A u njima nigde Rosija. Samo gospođa Stefania de Palma, majka tog genija. Razmišljam kako će sutra ujutro da ustane, skuva sebi moku u čuvenom italijanskom metalnom bokalčetu, sedne u neki vrt verovatno i prvi put za 30 godina tu kafu popije mirna i sigurna da joj ovaj mali, kojeg je podigla od kilo mesa, neće otići na posao gde vozi 350 na sat kao da to nije ništa. Podelim tu misao sa prijateljem a on se nasmeje i kaže, pa i drugi sin joj vozi motore i eno ga tamo, ovo se on sad grli sa Rosijem.

Još jedan?!

Stefania, svaka Vama čast. Super su titule, super je obaranje rekorda i šou za publiku, super je što se žuti Španija i što Vam je sin mali Bog ali, Vama svaka čast. Ne smem ni da zamislim čega se sve nagledala i šta je sve preživela. I ma koliko ponosna bila i zadovoljna što joj je sin ne samo ostvaren, nego i neka vrsta božanstva, Petar Pan, inspiracija i otelotvorenje samog vetra – ako kaže da je tužna zbog njegove penzije, ja joj ne verujem. Nijednog trenutka. Izdržite, godpođo Stefania, još ovog drugog da penzionišete pa da i sami uživate u svojoj penziji.

Stefania, hvala Vama za živce, podršku, preskakanje srca, strah… Hvala Vama što ste pustili ne jednog sina, već dva – da se u sred puberteta kroz svoj nadolazeći život probijaju na motoru. Hvala Vama što Vam je važnija njihova sreća nego Vaš miran san. To je prava majka. I to je lekcija koju sam najbolje naučila ovog 14. novembra. Svaki čovek može da pomeri svoje granice. Neko na motoru, neko u majčinskom srcu.

A sada me izvinite, idem da skinem pomoćne točkiće sa bicikla mom četvorogodišnjaku. Pa nek’ ide život!

Kesadiljas sa mortadelom

Sastojci:

  • 300g mortadele, tanko narezane
  • 2 velike tortilje
  • 250g zrele mocarele, narendane
  • 8 kašičica milerama
  • 1 Dobro jutro dijet margarin
  • 2 kašike seckanih pistaća

Priprema:

Tortilje premažite istopljenim margarinom sa obe strane.

Položite tortilje na vreo tiganj pa po njoj rasporedite polovinu od ukupne količine sira na polovinu tortilje, a preko toga smestite polovinu režnjeva mortadele.

Kada se sir istopi preklopite drugom polovinom tortilje i prebacite je na dasku za sečenje.

Isecite tortilju na tri jednaka dela, zatim na svaki razmažite po jednu kašičicu milerama i pospite malo seckanih pistaća. Ponovite sve to sa preostalom tortiljom.

Služite odmah dok je toplo uz masline ili svežu salatu po izboru.