Žal za mladost iliti Jugonostalgija

Pripadam onoj generaciji koja je polagala pionirsku zakletvu, išla na rekreativnu u Umag i kumila mamu i tatu da i mi primimo kod nas neko dete iz dalekog sveta u Danima Evrope. Stajali smo mirno i u tišini po pet minuta svakog 4. maja i uredno ustajali gde god da smo kada bi počela himna. Danas niti znam sve reči himne, niti sam oduševljena da kukam Bogu i molim ga za pomoć u nepravdi kroz pesmu jer, ipak sam odrasla na Hej, Sloveni – pesmi koja slavi snagu, prkos i ljubav prema svojoj zemlji. Mama sam koja nema u tašni spasonosne čekove na koje bih deci kupila bicikl ili sebi mantil od balon svile. Nemam u frizu zamrznute piliće koje sam kupila preko Sindikata, niti kupujem kineske vaze i svilene tepihe u Inter šopu pored Politike. Ne kupujem Bazar svake nedelje, niti ih vodim na klizanje u Pionir za vreme zimskog raspusta, i to najviše zbog ušećerenih jabuka posle.

Tepihe ne nosim da tresem u dvorištu ispred zgrade, već kao gospođa, pozovem tepih servis. Prozore ne perem sirćetom i novinama, da zablistaju, već sam kupila neku glupost preko TV šopa, gde su dva sunđera povezana magnetima pa peru i spoljašnju i unutrašnju stranu u isto vreme.

Ne bacam kovanice kada subotom Cigani prošetaju mečku u sred Dorćola i ne osećam više miris paprika u jesen kada se skupi komšiluk i u dvorištu ih peče. Ne bi mi na pamet palo da decu pustim da skupljaju stari papir po okolnim zgradama, kako bi u radnu subotu sve to ostavili u građevinskom kontejneru u školskom. U stvari, decu retko i slabo puštam da ajcaju napolju sami i dođu tek kada dobro ogladne.

Inače, starija ćerka ide u moju osnovnu školu. Pored netaknutih mozaik pločica u školi i velikog panoa sa bordo čojom na kojoj su tri crno bele fotografije braće Baruh, Ise, Bore i Jože – sve ostalo je modernizovano i ja ne prepoznajem. Iz hodnika je nestao ukrasni luster za koji su nam za svaki Dan škole govorili da je u stvari pretopljena puška jednog od braće, dok stomatološka ordinacija koja je radila u sred škole zvrji prazna već godinama.

Nema više solidarnog dinara, sve su sada porezi i nameti, učiteljicama biramo parfeme i narukvice umesto ručno pravljenih vazni i karanfila.

Ujutro kliknem shuffle na mom kompu i pustim muziku preko bežičnog zvučnika (za one koji prate, lončić sam skoro zamenila pravim pravcatim zvučnikom). A kada sam bila mala, u zlatnim osamdesetim, imali smo jedan mali sivi kasetofon sa kog je cele godine išla ista kaseta, ona sa San Rema od te godine. Lasciatemi cantare i slično…

Za doručak smo jeli Sava hleb sa Dobro jutrom, babinim pekmezom od šljiva ili praškom šunkom, pili smo jogurt iz trouglastih tetrapaka, dok su roditelji pili tursku kafu na terasi, uz novine i sunce. Padali smo u nesvest kada se pojavio famozni 3K, treći kanal. Treći! Danas ih imamo preko 500 i opet kao da nemamo šta da gledamo. Nema više Opstanka, Obrazovnog programa, Zimskog bioskopa, Poletarca, Branka Kockice i Ben Hura vikendom.

Nema više ni rolšua koje nosimo od petog do osmog osnovne jer se metal razvlači a patike su one koje imamo. Danas su to sve roleri, menjaju se svake dve godine i ovu našu decu ni blizu ne nose u susret avanturi i igrama kao što su to nas te crvene, sa kožnim kaiševima.

Kosu više ne peremo brezinim šamponom i Top Balzamom, već su tu balzam, pakovanje, leave in kreme i sprejevi, pa kapi i botoksi za kosu. Isto tako i sa kremama. Moja mama je koristila Ponds, jednu jedinu. Ja imam najmanje tri faze i to menjam za svako godišnje doba. I opet je mojoj mami koža bila mekša i mirišljavija a kosa življa i sjajnija. Imala je jedan kaput, jedan mantil, jedne salonke i dve tašne – jednu kožnu, italijansku a drugu onu četvrtastu Samsonite koju su sve mame imale. A bila je, čini mi se, kao sa modne piste. Nikad je nisam videla u patikama, duksu i iscepanim framerkama kao što mene moja deca gledaju. Nije žvakala žvake, spavala do podne i izlazila u klub do sitnih sati kao što se meni desi. Mislim, kao što se meni omakne.

Nije se razvodilo toliko, skoro ničiji mama i tata nisu bili na dijetama, znalo se kad se jede paradajz a kada jagode. Ručalo se kašikom, suši su probali oni roditelji koji su putovali zbog posla pa posle prepričavali. Na rođendanima smo svi jednako jeli mini sendviče sa majonezom i krastavčićem na vrhu, pili smo sok od kruške ili dunje i duvali svećice na panj ili jež torti. Kakvi preslikači za tortu, kakvi bakrači. Šlag, čokoladne mrvice, čoko sirupom ispisano ime slavljenika (ako je baka vešta) i Bog da te vidi. Ništa na tri sprata, ništa igraonica, ništa helijumski baloni, vatrometi i ostale svadbarske kerefeke za jedan najobičniji rođendan. A nama haos. Svi bosi, znojavi, svi u totalnom transu, pevamo, pijemo izlapelu kokišku iz plastičnih časa, svima nam se ispojasale bele košulje, za rupe na čarapama ne dajemo ni pet para i provod za čistu peticu.

Svega je bilo mnogo manje a opet, svega je bilo taman. Živeli smo kao u pesmama Mike Antića i po detetu si odmah mogao da prepoznaš koje je razred. Danas ne znam jel’ sam srela osmakinju ili komšinicu sa trećeg posle četvrtog botoksiranja ove godine.

Čitali smo knjige, slušali ploče svojih roditelja, pisali užasne pubertetske nihilističke pesme, pravili spomenare i leksikone, gatali u tursku kafu koju popijemo na silu i začepljenog nosa. Najveća intervencija u fizičkom izgledu bi bilo samostastalno šišanje šišaka, uz obavezni očaj i kajanje nakon samog čina.

Ponekad bih mami maznula maskaru. Danas moja drugarica pozajmljuje (čitaj: krade) od svoje petakinje prajmer i lak za nokte.

Doručkovali smo zajedno vikendima, pomagali roditeljima u subotnjem spremanju kuće, sedeli mirni kao bubice kada bi došli gosti, gustirali Tutti Frutti čokoladu od 200 gr koju bismo dobili ako nam se posreći. Nismo imali fioku punu slatkiša, čokoladna bananica je bila alfa i omega. Jednom dnevno.

Radili smo fizičko u trikoima i baletankama, ni muva se nije čula kada bi nas nastavnik Steva postrojio.

Sv ismo imali bele 10X10 pločice u kupatilu i toalet papir u roze listićima. Mame su znatno češće pravile kiflice i pite, sok se pio samo u gostima. Sad kad čitam ovo, baš se pitam kako sve ovo zvuči klincima. Ne znam da li razumeju koliko smo uživali u tim divnim osamdesetim godinama, kada je sunce bilo narandžastije, more plavlje, oblaci gušći, zrikavci glasniji, jagode slađe, sneg belji i škripaviji, jesen bogatija i zlatnija a proleće mirisnije, pijace ukusnije i mleko svežije…

Ostalo je tako malo stvari koje nas u sekundi vrate u to divno vreme. Znam da zvuči otrcano ali, okrugla kutija od Dobro jutro margarina ispisanog teget slovima iznad kriške hleba i noža za mazanje, mene direktno „telepromptuje“ u zlatna dobra jutra mog detinjstva.

Hleba, margarina i pekmeza

Priprema:

Izdašno premažite kriške mekog hleba sa margarinom pa ga prekrijte sa kašikom pekmeza.

Služite jelo uz topli napitak.

Sastojci: