Zimus nam je izgorela porodična kuća na moru. Ostali smo bez krova i prvog sprata. Onda su krenule čuvene risanske provale oblaka. Ono što nije uništila vatra, voda jeste. Zauvek smo izgubili jedinu fotografiju pradede. To je bila velika slika u starinskom ramu, pričvršćena otpozadi malenim zarđalim ekserima. Pradeda je sedeo na klupi pored mora, u komplet nošnji, ozbiljnog i ponosnog izgleda. Izgubili smo i rukom pisani ugovor o kupovini kuće iz 1901. godine, sa krasnopisom ispisanim spiskom svog pokućstva koje smo kupili sa kućom. Vatra je progutala i vojne gvozdene krevete koje su Nemci ostavili kada su kuću oduzeli da im bude štab. I gramofon na navijanje je pao kao žrtva. Kao i drveni kovčeg u kojem smo čuvali stranice i svitke sa crtežima dedinih izuma katanaca, mašine za čišćenje pelina i drugih kerefeka. Spisak uništenih i zauvek izgubljenih stvari je dugačak.

Onda je krenulo dogovaranje oko renoviranja. To se odužilo i kuća je bivala u sve gorem i gorem stanju. Jedni majstori, drugi, treći… Jedan plan, drugi, treći…

Negde početkom proleća, počeli su radovi i kada je prvi crep postavljen na nove rogove, svima nam je pao kamen sa srca.

Jer, život je krenuo dalje i svakim novim crepom smo bili sve bliže i bliže novom početku. Došao je i dan kada su majstori popakovali alat a mi primili radove. Kažu, grubi radovi su gotovi, sad kreću oni fini.

Kada sam stigla, nisam mogla čudom da se načudim zašto se zovu fini radovi kada je to najgrublje rintanje i rmbanje. Cela avlija je izgledala kao neki tužni buvljak, sve je bilo napolju, prokislo i buđavo. Odvajali smo teška srca stvari za bacanje i kamion za kamionom je odnosio delove spiska pokućstva iz ugovora iz 1901. godine. Preživele stvari smo sunčali, dezinfikovali i proveravali svaki dan. Kao u nekoj bolnici za porodično nasleđe. Za ove novijeg datuma mi je pucao prsluk. Mašina za sudove ćao? Nije me briga. Jogi dušek, hvala na svemu i doviđenja? Ne može me više boleti uvo. Moji kupaći kostimi? Neka idu bestraga…

Plava slika Bogorodice sa bebom Isusom preživela. Jupi! Prababina crvotočna džinovska oklagija takođe. Juhu! Sto koji je tesao deda… Prastari ormar u kom je mamin stric, ribar inače, nekada držao udice i mamce. Babin kredenac koji i dalje miriše na vanilin šećer. Doduše, sa notom gareži. Kapetanski kovčeg. Znak za prababinu kafanu… Ni taj spisak nije bio kratak, na svu sreću. Raspoređivali smo stvari, ponovo ih delili među sobom, ruke su drhtale od posla ali, nije bilo stajanja.

Nosila sam sa bratom neki frižider, gazeći po krhotinama starog izgorelog crepa koje su bile svuda po dvorištu. U jednom momentu sam ga zamolila da ga spustimo jer nisam mogla više ni sekund. Brat mi kaže: E, moja Miljo, nekad si mogla da potegneš kao magarac, a vidi te sad – jedva dišeš.

Danima sam se borila sama sa sobom, nagorelim nameštajem i gredama, zarđalim ekserima, preživelom posteljinom, ubuđanim stogodišnjim perjanim jastucima, kašikama, loncima, bušnim loptama… Svi zajedno, i mlado i staro, uspeli smo da dovedemo kuću u kakav takav red. Sinuo je novi krov sa mediteranskim crepom, očistili smo terasu od gareži i zajedno sedeli na njoj i gledali u jedino što je ostalo isto – pogled na zaliv. Zajedno smo prešli trnovit i naporan put od kuće koja se još puši do kuće u kojoj može da se prenoći.

Očaj zbog požara je polako jenjavao, entuzijazam zbog obnove je rastao svakim danom.

Život stvarno ide dalje. Ni ne pita nas da li nam to odgovara.

Budim se ujutro i umesto da pijem kafu dok skakuću kosovi po avliji, ja vučem vuneni tepih sa kraja na kraj, ostavljam ga da se sunča sa svih pedeset kila koliko ima onako pokisao hiljadu puta od zimus. Na predlog većine da se baci, mama cikne da ne dolazi u obzir, platila ga je onomad 7 miliona dinara u Interšopu kod Politike i samo preko nje mrtve možemo da ga natovarimo na kamion. Ok, popuštamo odmah, naslanjamo ga na neku ogradu u najdaljem ćošku avlije i zaboravljamo na njega, kobajagi ga odlažući da se sunča pa ćemo o tome misliti sutra, kako bi rekla Skarlet O’Hara. Imamo važnijih stvari.

Za početak, da operemo jedno 70 tanjira, probijemo se kroz bokokotorsku gužvu i kupimo nove jastuke i posteljine. Jer, život ipak ide dalje a spavati se nakon napornog dana mora.

Makar nam visile nagorene grede iznad glave.

Ma, lepo je nama na našem malom moru i u našem malom Risnu. A naša kuća je više puta osvedočeni Feniks. Jer, znate i sami, život uvek ide sve dalje i dalje…

Sastojci:

• 4 kore za pitu
• 100g ljubičastog kupusa
• 1 veća šargarepa
• 2 struka mladog luka
• 70g feta sira
• Dobro jutro light

Priprema:

Kupus isecite tanko, šargarepu isecite na tanke štapiće, a luk na kolutove.

Pomešajte ih u jednoj činiji zajedno sa 2 kašike istopljenog margarina i začinite po ukusu.

Uzmite jednu koru i presavijte je na pola. Celu je premažite margarinom pa na početak izmrvite malo fete i rasporedite deo povrća.

Preklopite stranice preko nadeva, umotajte u rolnicu i ponovite postupak sa preostalim korama.

Pržite na zagrejanom margarinu dok ne porumene sa obe strane, a onda ih služite dok su tople i hrskave.