Novo jutro

Bili smo deca noći. Rasli smo sa tim.

Život je počinjao, u stvari, tek kad zadje sunce.

Kad sam bila vrlo mlada, čekali smo osam sati, da bi počeo obećani život.

Maskara, nekoliko kapi parfema, ukradeni brushalter starije sestre napunjen dokolenicama, i čučanje pored telefona koji je stajao u predsoblju.  Opet je dvojnik zauzeo liniju, a ako me on zove baš tada, „ubiću se“.

Gledanje u taj telefon, kao da će ga neprekidno dežuranje u predsoblju natrerati da zazvoni što pre.

Žurke u sobi kod druga – na klimavim vratima ormana koji deli sa bratom, polepljeni posteri Dejvida Bovija, Hendriksa.  Plastične čaše, koka kola, banatski rizling. Noći u belom satenu. Stiskavac. Gimnazija. Snovi, sumnje, nadanja. Maštanje o sledećoj noći koje će biti mnogo, mnogo bolja i romantičnija i koja će obeležiti to leto.

I posle je opet bila noć, veče, prvi izlasci u beogradske kafane, prvi gutljaji vina, pametni razgovori, široko otvorene oči pred maglovitim i svetlucavim svetom čija se vrata otvaraju preda mnom.

Noć je bila sve.

Svaka haljina koju kupujem bila je zamišljena kao dodatak nekoj nezaboravnoj večeri, u kojoj ću blistati, svaka frizura bila je uvek za večernji izlazak, svaki par cipela bio je smišljan za ulogu neke nove savremene Pepeljuge, koja namerava da zaludi i inspiriše sve one fantastične prinčeve noći koji su dolazili na jamahama, da nas odvezu negde, u noć, kao u pesmama, kao u knjigama.

Večera je postala najvažniji obrok – kuvala sam večere, više sam pažnje poklanjala svećama nego cveću, noć je bila naše godišnje doba, bila sam leptirica zaslepljena sijalicama, igrom senki, promenjenim bojama sveta. Noć je omogućavala izlazak iz kuće čak iako nikuda ne idemo. Gosti su dolazili noću.

Ponekad bismo  brektali od vina, i hrane, tiho bismo zevali, vrteli se na stolicama u kafanama do kasno, uvereni da smo uhvatili noć. Kao neki vilovnjaci iz bajki, opčinjeni crnom i teget bojom, i mecečevim mlekom, leti, iznad masne pučine.

I onda, odjednom, sve se promenilo. Ne znam kako i kada se to tačno desilo, ali jutro je postalo ne samo starije od noći, nego nekako lepše i inspirativnije. Radosnije. Pucalo je u nekakvoj radosti, kojoj nisu bila potrebna veštačka svetla, ni vina, ni velika društva ni pametni razgovori.  Samo daleki cvrkut ptica, i razgrtanje te tmine, miris omekšivača za veš, mekoća jastuka, istezanje u krevetu, pogled kroz prozor, beo i blistav.

I onda jednog dana, napisala sam pesmu.

Jutro

Nekada sam volela

noć:

zagasitu svetlost,

titranje sveće

zvezde,

išečekivanja sreće.

Sanjarenja

o onome

što će tek da bude.

Nadu koja miriše na nebo.

Čekanja.

Nove ljude.

Al’ sad,

sad volim jutra.

Buđenje.

I pomisao

da je već

počelo

sutra.

Cachapas (Venecuelanske palačinke sa kukuruzom)

Priprema:

Ubacite sve sastojke za cachapas u blender i sameljite ih tako da dobijete gusto testo sa komadićima kukuruza.

Zagrejte neprijanjajući tiganj i ispržite slaninu na tihoj vatri dok ne postane rumena sa obe strane.

U masnoći koju je pustila slanina ispecite cachapas sa obe strane, pa čim ih izvadite iz tiganja na polovinu svake palačinke stavite dva koluta mocarele i zatim preklopite kako bi toplota cachapasa otopila sir.

Služite toplo sa komadićima hrskave slanine.

Sastojci:

  • 250g skuvanog kukuruza šećerca
  • 2 kašike istopljenog Dobro jutro margarina sa mlekom
  • 1 kašika šećera
  • 1/2 kašičice soli
  • 1 manje jaje
  • 2-3 kašike brašna

Prilozi:

  • 4 lista slanine
  • 1 komad baby mocarele