Pansion u španskom mestu Kue u Asturiji drže majka, vitalna starica od osamdeset tri, i njen sin, pedesetogodišnjak. Paulina, kako je ženino ime, hoda uz pomoć štaka otkako je operisala kukove. Ne znam da li uz to ima i neko neurološko oboljenje, ili se trese zbog starosti. Uglavnom, Paulini jako drhte ruke i sin Hose joj ne dopušta da se prihvati bilo čega u kuhinji. Prati je u stopu i čim se maši za tanjir ili šolju, on požuri da to preuzme od nje.

Jutro je, i Paulina pokušava da napravi kafu i spremi doručak za njih dvoje. Hose ide za njom, prekorevajući je sa puno ljubavi:

“Mama, pusti mene!”, ponavlja blagim glasom, dok je nekako ne privoli da sedne na stolicu. Privuče je k stolu i stavi pred nju enigmatske novine sa osmosmerkama. Starica je bistrog uma i obožava da ih rešava, i to na francuskom. Sa strašću se baca na novu stranicu, što je i bio Hoseov potajni plan, kako bi mogao da na miru pripremi doručak.

Ispred trpezarijskog prozora razapeto je sušilo za veš. To je onaj sistem pokretnih kanapa, koji se u Dalmaciji zovu tiramola, a ovde ih nazivaju tendederos. Sinoć, po dolasku, bila sam previše umorna, pa sam tek jutros oprala stvari i sad sam pošla da ih okačim. Nije baš da vodim računa o tome kako će visiti sa žice, pošto smatram da će se i ovako i onako osušiti po sunčanom danu.

Ali Paulina ne deli to mišljenje. Podigla je glavu sa osmosmerke i gleda šta radim. Svesna njenog pogleda, osećam pomalo stid što nisam dobro iscedila stvari (zapravo, đuture su mokre), pa zbog toga nastojim da što brže povešam sve iz lavora i izmaknem se dalje od njenih radara.

Međutim, shvatam da to neće proći tako lako. La Mama, koju Hose bezuspešno opominje da se uzdrži, ustala je od stola i poštapajući se, prišla prozoru. Dok se jednom rukom oslanja o štaku, drugom protestuje protiv mog zlodela nad tandederosom.

“Ne! Ne tako! Ništa to ne valja!”, pretpostavljam da govori, dok maše kvrgavom rukom ispred mog nosa. Skida štipaljke, pomera stvar kako treba po tom njenom pravilniku i ponovo je kači.

“Mama!”, doziva je Hose, koji ne može da se udalji od tiganja na vreloj plotni.

Ali La Mama i ne pomišlja da odustane.

“Ne i ne!” Gaće moraju da se zakače dvema štipaljkama za lastiš – samo tako, ili će nastupiti propast sveta. Pantalone treba da vise vrhovima nogavica. I tako dalje, za svaki komad odeće postoji striktno pravilo.

Zaključivši da sam potpuno nesposobna za tako odgovoran posao, La Mama me odgurne od prozora, preuzimajući lavor sa mojim stvarima. Nikada ne bih rekla da je toliko jaka, ili je možda reč o onoj snazi koja se budi u odsudnim trenucima, kad nam je ugrožen život ili neka svetinja. Ovog jutra, La Mama je na braniku tandederosa, spremna da očuva uspostavljeni poredak i pomoću štaka – ako ne bude išlo drugačije. Podiže ih preteći uvis, pomalo šaljivo, ali ja za svaki slučaj odstupim.

U međuvremenu, Hose je sklonio tiganj sa plotne i takođe prišao prozoru. Sad sve troje stojimo ispred Svetog Tandederosa, kome La Mama prinosi žrtve u vidu mojih gaća i čarapa sa kojih se cedi voda.

Ne znam šta je veći greh od to dvoje: što ne umem da povešam stvari kako treba, ili što ih nisam iscedila. Iako ne znam španski, savršeno dobro razumem La Mamino gunđanje praćeno rečitom gestikulacijom. Drži mi lekciju o tome da se neisceđeni veš neće brzo osušiti, a ukoliko dune vetar, dogodiće se zločin, jer će ovlažiti njene skoro suve peškire na sušilici. Zbog toga raspoređuje moje stvari tako da ni slučajno ne dodirnu njene. Kao da ih je nosio neko sa zaraznim kožnim oboljenjem.

Za moje predstave, ovo je već previše. Ipak sam ja tu gost.

“Znate, ona sama menja posteljinu svakog jutra u svih osam soba, uključuje veš-mašinu, posle prostire stvari…”, pokušava Hose da je nekako opravda. “To je njeno, i u to joj ne diraj.”

Njegovo objašnjenje pomaže da me prođe ljutnja koju sam na čas osetila. Bila sam na ivici da joj odgovorim nešto, ali sada uviđam koliko to ne bi imalo smisla. Umesto toga, samo odmahnem pomirljivo rukom i nasmejem se. Hoću da odem, jer planiram neke obilaske za danas, ali Hose me zadržava, pozivajući me na kafu – naravno, kad La Mama završi najvažniji posao na svetu. I tako se uskoro nađemo sve troje za stolom, srčući jutarnji Brazilian Santos, što bi trebalo da nas pomiri i zbliži. Šta god da je u onom tiganju, niko više ne razmišlja o doručku.

La Mama vodi glavnu reč. Priča mi kako je ceo radni vek provela u Parizu, kao asistent doktora u nekoj dečjoj bolnici. Uz posao, odgajala je troje dece. Hose je njeno srednje dete, a stariji sin i mlađa ćerka žive i dalje u Parizu sa svojim porodicama. U priči, često trlja palac, kažiprst i srednji prst jedan o drugi, slikovito mi objašnjavajući da je to bilo zbog novca. Njime su, njen pokojni suprug i ona, sagradili ovu kuću i iškolovali decu.

Gledam tu sasušenu, ali žilavu staricu. Zapravo je vrlo vesela i vickasta kada joj se ne dira u njen tendederos i francuske osmosmerke. Kako bih je bolje razmela, obilno se potpomaže gestovima, a često zamahne i štakama, te kao slučajno, usput potkači sina.

Ne znam da li ga odistinski udara, da li ima osećaj koliko je jaka, pošto se Hose samo smeje odobravajući joj, dok teatralno odskače od stola, uz obavezni šaljivo-molećivi uzvik: “Ali, mama!” Čini mi se da je to predstava, manje za mene, a više za njih same, koju su odigrali već ko zna koliko puta. Pokazuju mi fotografiju na zidu, na kojoj je ovekovečen jedan takav trenutak kada ga – kobojagi ili stvarno – udara štakom. La Mamino lice je celo u krezavom osmehu, a ni sin ne zaostaje za njom, ni po broju zuba, ni po izmotavanju. Očito se dobro zabavljaju.

Pitam ih za dopuštenje da ih fotografišem i usnimim kamerom. Zdušno prihvataju, ali La Mama najpre odlazi u svoju sobu, da se počešlja i malo sredi. Hose prevrće očima, dok sam ja u neverici zbog toga što ni u tim godinama nije izgubila želju da se dotera ‘za javnost’.

Nešto kasnije gledamo snimak, smejući se uglas.

“Je l’ da da je La Mama ‘muí talento’ glumica?”, zapitkuje me Hose, tonom deteta koje izjavljuje da je njegova mama najlepša na svetu.

A njoj godi ta hvala. I da bi opravdala komplimente, neočekivano zapeva neku francusku šansonu, čistim muzikalnim glasom. Hvatajući moje grimase neverice, Hose klima glavom sa ponosom. Zaista, kakva žena!

A starica sad već otvoreno glumata. Pozornica je samo njena, a publika omađijana. La Mama zna da će jednom neka predstava biti i poslednja. Ali želi da igra dokle god u njoj ima života.

Španski venac od lisnatog testa

Priprema:

Lisnato testo isecite u krug prečnika 25cm. Zatim unutar kruga iscrtajte jedan manji krug prečnika 10cm. Taj manji krug podelite 4x tako da dobijete 8 trouglića. Testo prebacite u tepsiju u kojoj će se peći i ostavite u frižideru dok pripremate ostale sastojke.

Na tihu vatru stavite tiganj i u njega odmah razbijte jaja i stavite Dobro Jutro margarin. Zatim mešajte i ne pojačavajte vatru dok god se margarin ne istopi. Nakon toga tek malko pojačajte vatru, ali ne dozvolite da se jaja lepe za dno tiganja. Uz konstantno mešanje kuvajte ih dok ne postanu sasvim kremasta. Posolite ih, pobiberite i ostavite sa strane.

Papriku iseckajte na sitne kockice, mocarelu iskidajte na manje komade i nakon toga izvadite lisnato testo iz frižidera.

Po rubovima ređajte prvo jaja, između njih zadenite pečenicu, preko toga mocarelu i na kraju pobacajte naseckanu papriku preko svega. Kada ste dodali sav nadev, počnite da sastavljate rubove testa tako što ćete ih lagano savijati ka gore, tako da ne dozvole nadevu da se previše raspe u toku pečenja.

Rubove ćete osigurati tako što ćete ih zalepiti za trougliće koje ćete  saviti vrhom ka spolja.  Na kraju premažite testo umućenim jajetom i stavite na 30 minuta da se puter u testu ponovo stegne kako bi lepo naraslo i bilo lisnato. Za to  vreme zagrejte rernu na 220°C. Pecite venac 10-15 minuta ili dok fino porumeni.

Sastojci:

  • 1 pakovanje lisnatog testa razvaljano na dimenzije 25cm x 40cm
  • 75g svinjske pečenice
  • 1 pakovanje bebi mocarele
  • 4 jaja
  • 1 kašičica Dobro Jutro sa mlekom
  • 1 crvena paprika babura naseckana na kockice
  • jaje za premazivanje
  • so i biber
  • listići peršuna za dekoraciju