Skućila sam se. Moja nova adresa je: Kamp Zamami, prefektura Okinava, Japan

To mesto sam otkrila sasvim slučajno, još dok sam plovila od Kjušua ka Okinavi. Iščitavala sam sve što se može naći o habu zmijama koje žive na Okinavi, kada sam u jednom od onih sažetih prikaza što izlaze u rezlutatima pročitala: “Na ostrvu Zamami nema habu zmija”. Klik na taj link, pa sa njega na sledeći… a sa svakom novom informacijom bivala sam sve sigurnija da je upravo to mesto kakvo tražim.

I tako sam doplovila na Zamami. Ostrvo je veoma malo: dužina obale iznosi samo dvadeset četiri kilometra. Postoji jedno selo, sa oko stotinu duša. Postoji i zvanični kamp za 300 jena po osobi, za noć. U cenu je uračunat i loš internet signal, kao i tuševi sa hladnom vodom. Ali najbitnije od svega je da kamp ima utičnice i da je punjenje elektronskih uređaja besplatno. Iz kampa se direktno izlazi na jednu od najpoznatijih ovdašnjih plaža – Ama, sa sitnim belim peskom i pogledom na okolna ostrvca.

*

Vreme na ostrvu provodim uglavnom u tišini. Ljubitelji prirode znaju da ta tišina znači odsustvo zvukova grada na koje smo navikli, ali da dani i noći zapravo uopšte nisu tihi. Čujem vetar, ptice, talase, kišu, lišće, granje, zveckanje korala i školjki na ukrasu koji mi visi na drvetu ispred šatora… samo što za razliku od gradske buke, sve to prija ušima. Na momente mogu da osetim kako s radošću uranjam u tu ’tišinu’, oslobođenu od zvukova ljudskog prisustva, kao u primalno stanje duše. A možda sam samo rođeni samotnjak.

Svakog jutra priuštim sebi svojevrstan koncert: iznesem na plažu kampersku stolicu, koju postavim na pesak. Sednem, izlažući se suncu, zažmurim i slušam talase. Takav osećaj potpune omađijanosti ne pamtim još od mladalačkog doba, kada sam znala da beskrajno dugo preslušavam omiljenu kompoziciju ili pesmu. Mislila sam da ću po dolasku ovde često uključivati muzički plejer, i čak sam htela da kupim male zvučnike. Ali od prelaska na ostrvo, nijednom to nisam poželela.

Na ostrvu postoji razglas, a razglasne kutije postavljene su na stubu nedaleko od mog šatora. Zvuk je odvrnut na najjače i iz zvučnika ječi od preopterećenja. Redovno oglašavanje je u devet ujutru i devet uveče. U ovom jutarnjem javljanju, objavljuje se da li feri plovi tog dana, ili je plovidba otkazana zbog nemirnog mora. Nabraja se satnica do svih ostrva u Kerama arhipelagu, kao i za Nahu na Okinavi. Nisam odgonetnula o čemu je poslednje oglašavanje, niti koja je svrha onih nekoliko uključivanja tokom dana. U većini slučajeva uopšte nema priče, nego neka deca pevaju pesmice ili se samo emituje kratka, prijatna melodija. Moguće je da su najmanje dva takva uključenja u vezi sa početkom, odnosno završetkom školske nastave. To mi samo povremeno zasmeta, ali uglavnom lako istrpim, pošto nikada ne traje duže od nekoliko minuta

*

Vazdan nešto poslujem oko kampa.

Improvizovala sam nekoliko stvari bez kojih bi moj ostanak na ovom mestu bio znatno otežan, a u dužoj perspektivi verovatno i nemoguć. Najvažniji problem koji sam morala da rešim bila je zaštita od strahovito jakog vetra sa Pacifika. Najpre sam razapela ceradu između drveća, štiteći stranu šatora na kojoj najjače udara. Zatim sam dovukla sve polomljene grane koje sam našla u kamp prostoru, oblažući spolja zidove tog zaklona.

Pobrinula sam se i za nadstrešnicu protiv kiše, kako bih i za kišnih dana mogla da pripremam sebi obroke ispred šatora i da boravim napolju.

Na kraju sam napravila i strašilo protiv čavki kojih ima puno i jako su nasrtljive. Povezala sam dve grane u obliku krsta, pa sam na gornju prečku navukla vetrovku, za koju sam štipaljkama pričvrstila biciklističke pantalone. Na vrh sam stavila svoju letnju kapu, a umesto lica, beli štitnik za oči. Nazvala sam ga Strašilko. Okačila sam ga na ulazu u kamp, o granu. Vetar skoro uvek duva i Strašilko se okreće mašući onim praznim rukavima i nogavicama. Ptice ga se, za sada, plaše. I ja se često trgnem kad ga opazim u svom vidnom polju. Prenem se iz svoje samoće, iznenađena što je neko ušao u moj životni prostor, i to potraje trenutak-dva dok ne shvatim da je reč o strašilu.

Toplo je, pa kad se ne bavim majstorlucima, vreme provodim napolju, u kamperskoj stolici. Zavalim se podigavši noge na hoklicu, i iščitavam tekstove koje sam objavljivala o Japanu, kao i privatne beleške iz sveske. Sabiram materijal i čekam da mi se ukaže način na koji ću sve to moći da ispričam u knjizi.

Zadovoljna sam što sam se preselila sa mesta koje sam, onog jutra po dolasku, bila odabrala za kamp. Tamo ne samo što je jače duvalo, nego nisam mogla ni da punim laptop jer sam bila daleko od utičnica. Bez struje i protočne vode ne znam kako bih sve ovo radila.

*

Pred smiraj dana, prošetam plažom, s jednog kraja na drugi, i zatim nazad. Izujem se i uđem u plićak. U prvi mah, voda bude hladnjikava, ali brzo se naviknem, te postane prijatna. Gazim kroz talase koji su u to doba dana uglavnom blagi. Na kraju plaže, gde prestaje sitni beli pesak, počinje kameniti deo obale. Tu se ponovo obujem, pa se ispenjem na granitnu stenu i sa nje posmatram zalazak sunca, ili samo tako stojim, dok mi ne dojadi.

Između obale Zamamija i ostrva Kahi, udaljenog nepun kilometar, obično vidim poneki ribarski čamac. Pluta odsutno, dok njegov vlasnik verovatno drema čekajući na ulov. A možda je i budan i možda i on mene posmatra kao ja njegov brodić. Zato za svaki slučaj mahnem u njegovom pravcu pre nego što krenem odatle.

U povratku, najčešće idem po pesku, tražeći usput kamenčiće i korale zanimljivih oblika. Još ne znam šta ću sa njima, ali zabavlja me da ih tako sakupljam, a onda ih odlažem na jedno mesto u kampu.

Toplo je, pa kad se ne bavim majstorlucima, vreme provodim napolju, u kamperskoj stolici. Zavalim se podigavši noge na hoklicu, i iščitavam tekstove koje sam objavljivala o Japanu, kao i privatne beleške iz sveske. Sabiram materijal i čekam da mi se ukaže način na koji ću sve to moći da ispričam u knjizi.

Zadovoljna sam što sam se preselila sa mesta koje sam, onog jutra po dolasku, bila odabrala za kamp. Tamo ne samo što je jače duvalo, nego nisam mogla ni da punim laptop jer sam bila daleko od utičnica. Bez struje i protočne vode ne znam kako bih sve ovo radila.

*

Pred smiraj dana, prošetam plažom, s jednog kraja na drugi, i zatim nazad. Izujem se i uđem u plićak. U prvi mah, voda bude hladnjikava, ali brzo se naviknem, te postane prijatna. Gazim kroz talase koji su u to doba dana uglavnom blagi. Na kraju plaže, gde prestaje sitni beli pesak, počinje kameniti deo obale. Tu se ponovo obujem, pa se ispenjem na granitnu stenu i sa nje posmatram zalazak sunca, ili samo tako stojim, dok mi ne dojadi.

Između obale Zamamija i ostrva Kahi, udaljenog nepun kilometar, obično vidim poneki ribarski čamac. Pluta odsutno, dok njegov vlasnik verovatno drema čekajući na ulov. A možda je i budan i možda i on mene posmatra kao ja njegov brodić. Zato za svaki slučaj mahnem u njegovom pravcu pre nego što krenem odatle.

U povratku, najčešće idem po pesku, tražeći usput kamenčiće i korale zanimljivih oblika. Još ne znam šta ću sa njima, ali zabavlja me da ih tako sakupljam, a onda ih odlažem na jedno mesto u kampu.

Otprilike svakog drugog jutra, sa ferija pristigne novi kamper i ostane jednu noć. Uvek je reč o muškarcima, Japancima, i ti japanski muškarci-kamperi su uvek sami. Prvi je došao skuterom, verovatno iznajmeljenim pošto ga je potom ostavio negde u selu i vratio se biciklom. Drugi je stigao peške, sa ogromnim ruksakom na leđima. Nije izgledalo kao da su raspoloženi za razgovor, a možda su izbegavali da se upuste u priču sa mnom i zbog neznanja engleskog, što je u Japanu čest razlog za uzdržanost prema strancima. Samo bi mi se javili u prolazu, bez zadržavanja.

Svakoga dana naiđe i poneki turista, koji prošeta obalom, ali ne zalazi u kamperski prostor. Nedeljom ih bude mnogo više. Neki od njih dođu još u subotu ujutru, kako bi imali puna dva dana za plažu. Ako je sunčano i more mirno, ovdašnji vodiči iznesu i kajake, kojima se brzo stiže do okolnih ostrva i sprudova. Tada s pučine do mene dopiru veseli glasovi, smeh i povremeno vriska. Na vodi se svaki zvuk daleko čuje.

Do dva popodne, kada isplovljava poslednji feri za Nahu, sve se ponovo utiša. Poneki posetilac se pojavi i predveče, dođe da prošeta plažom i snimi zalazak sunca. Potom se vrati u selo, gde svi turisti iznajmljuju sobe, a postoji i jedan hostel.

Noći su potpuno mirne.

*

Pred spavanje, uključim svoj elektronski čitač. Imam nekoliko stotina naslova, uglavnom iz lepe književnosti. Od dolaska na ostrvo, moj izbor je Murakami, iako sam ga već čitala. Otkrivam da se velika dela mnogo bolje razumeju ako ih ponovo iščitavate u sredini u kojoj su nastala i o kojoj govore. Nakon pet meseci putovanja po Japanu, postao mi je bliži duh Murakamijevih junaka, kao i lokalno obeležje u njegovim romanima.

Kad mi se prispava, ugasim lampu ispred šatora, sklonim Strašilka da ga jak noćni vetar ne bi oduvao i uvučem se u svoju vreću. Sumirajući dan, svake večeri iznova me prožme ona tiha sreća koja dolazi od osećanja da smo pronašli mesto gde pripadamo.

Zapečene palačinke

Priprema:

U jednu veću posudu razbijte jaje, dodajte brašno sodu, so i šećer i polovinu od ukupne količine mleka pa mutite mikserom dok ne potrošite svo mleko i dobijete glatku masu. Zatim sipajte vode i varjačom sjedinite. Na kraju sipajte ulje, promešajte i ostavite sa strane. Na tiganju istopite malo margarina premazujući celu površinu tiganja i ispecite sve palačinke na srednjoj vatri.

U drugom tiganju istopite 30g margarina sa mrvicom ulja i ubacite zgnječen beli luk. Dinstajte na tihoj vatri dva minuta pa ubacite spanać i dinstajte dok ne uvene. Izvadite beli luk pa ga tako omekšalog naseckajte i vratite u tiganj. Posolite i pobiberite po ukusu, promešajte i ostavite sa strane.

Palačinke preklopite po dve tako da kraj jedne dodiruje sredinu druge palačinke, baš kao na slici. Po sredini poređajte narendn sir i preko njega spanać. Umotajte palačinke u zmijicu, pa zatim u pužai ređajte u podmazanu vatrostalnu posudu. Ponovite postupak sa ostalim palačinkama i nadevom. U činiji pomešajte kiselo mleko sa senfom i začinima pa ga prelijte preko umotanih palačinaka. Pospite odozgo preostali sir i ubacite u rernu na 180°C nekih 10-15 minuta ili dok sir ne postane rumen.

Služite toplo uz kašiku ajvara.

Sastojci:

Testo za palačinke:

  • 1 jaje
  • 5 punih kašika brašna
  • 300ml mleka
  • 1 kašičica sode bikarbone
  • malo soli
  • 1 kašičica šećera
  • 1dl kisele vode
  • 2 kašike Dijamant suncokretovog ulja

Punjenje:

Preliv:

  • 100ml kiselog mleka
  • 1/2 kašičice Dijamant senfa
  • so i biber
  • 30g trapist sira krupno rendanog

Za serviranje: