Godine 2013. stigla sam u Nepal. U Pokhari sam iznajmila sobu, sa namerom da vredno radim na knjizi o svojoj najvećoj životnoj avanturi – putovanju biciklom oko sveta.

Ali iako sam čvrsto rešila da se smirim na jednom mestu, neprestano razmišljam o usponu na Sarangkot. Taj vrh je udaljen otprilike petnaest kilometara od grada, a značajan je kao mesto sa kojeg se najbolje vidi izlazak sunca nad Himalajima. Prema tvrdnji autora turističkog vodiča Usamljena planeta, svitanje na Krovu sveta je “gotovo religiozno iskustvo”. Verovatno preteruju, ali kad sam već tu, šteta bi bilo da to propustim.

I najzad odobravam sebi dvodnevnu pauzu od pisanja. Vikend odmor jednog privremeno nastanjenog nomada.

Krećem sa hiljadu i četiri stotine metara nadmorske visine, a vrh je nepunih dvesta metara viši, što ne bi trebalo da bude zahtevno. Ponela sam šator i u bisage sam spakovala neophodnu oprememu, pošto sam planirala da kampujem negde na severnoj strani planine, odakle bih ujutru posmatrala svitanje.

Okasnila sam, pošavši tek oko podneva, i sunce je već dobro ugrejalo. Zbog Himalaja, mnogi ljudi povezuju Nepal sa večitim snegom i hladnoćom, uvereni da su temperature u toj zemlji uvek u minusu. Iskreno će se začuditi ako im otkrijete da se ona nalazi u suptropskom klimatskom pojasu, na istoj paraleli na kojoj su, recimo, Maroko ili Florida. Decembar je, a napolju je dvadeset pet stepeni.

Ipak, u kućama je za ovdašnje pojmove hladno, pa Nepalci preko dana izađu na balkone, u dvorišta, na ulice ispred svojih pragova, sednu na ponjave, klupe ili hoklice od pletenog pruća i greju se na suncu. Sede tako od jutra do večeri, a mnogi i zaspu omamljeni toplinom.

Zastajem zbog slike žene koja se pružila po popločanom podu na ulazu u svoju malu radnju. Fotografišem taj prizor koji je neobičan valjda samo nama, strancima. Nepalci koji su nekim slučajem budni sredinom dana i imaju posla, naprosto preskoče spavača, uzmu šta im treba i ostave novac na pultu ili pored kase ako ova postoji. Tako upravo čini jedan stanovnik Pokhare, koji je stigao motorom.

Moja procena da dvesta metara razlike u nadmorskoj visini neće predstavljati problem jednoj cikloputnici u odličnoj formi, koja je nedavno prešla i same Himalaje, ispostavlja se kao potpuno pogrešna. Put je toliko strm da je vožnja njime nemoguća, zbog čega moram da siđem i guram.

Srećom, ta deonica traje kratko. Nakon nje, počinju serpentine uz koje se može voziti. Sa svakog prevoja otvara se pogled na neki prizor zbog kog vredi zastati i otvoriti kameru.

Svetlost poigrava nad mirnom vodom jezera Peva, koje zauzima središnje mesto na fotografijama. Sve odišu posebnim mirom, koji je dodatno naglašen mekim linijama okolnih brda. Nasuprot tome, strmo dole u podnožju nalazi se hostel u kojem sam odsela. Iz moje sobe, ležeći na krevetu, kroz prozor vidim ovo mesto na kome sada stojim. Neobično je kada se ovako izmeni perspektiva.

Kada mi se pogled otvori ka severu, ukaže se kotlina iznad koje se izdiže masiv Anapurne. Čine ga četiri vrha između sedam i osam hiljada metara nadmorske visine. Najupečatljiviji među njima odavde izgleda kao oštar zub, iako zapravo ima oblik ribljeg repa. To je Mačapučare, vrh koji nikada nije osvojen, a samo jednom je neko uopšte i pokušao da se popne na njega. Nepalci ga smatraju svetom planinom i nema tih para za koje bi nosači krenuli gore. Još uvek nema novog snega, a stari je napola okopnio, ali čak i ovako deluje potpuno nepristupačno.

Bilo da pogledam na Himalaje ili prema jezeru Peva na suprotnoj strani, nebo je prepuno šarenih paraglajdera. U svakom trenutku ima ih na desetine u vazduhu. Zbog njih mi sve deluje još lepše i radosnije, lepršavo poput budističkih zastavica.

Već sam nadomak vrha. Gore vidim betonsku kulu sa vojnom osmatračnicom, koja je ograđena visokom ogradom. Do tamo se može stići samo peške, uskom i strmom stazom, ili dugačkim stepeništem iz sela podno tornja. I jedno i drugo je nemoguće sa mojim biciklom i stvarima. Možda bih mogla da ih negde ostavim, ali ne volim da se razdavajam od svog ljubimca.

Zato se spuštam nazad, usput tražeći pristupačno mesto s pogledom na masiv. Nađem jednu zaravan na samom obodu litice. Ali do nje treba da prođem preko nekoliko pirinčanih terasa, što nije lako s biciklom pored sebe. Više ga nosim, nego što guram uzanim nasipima između njih. Šta bi tek bilo da sam ovde stigla kompletno natovarena, sa četiri bisage i petom torbom, kako inače putujem.

Postavljam šator, raspremim se i zatim sednem da ručam. Imam pogled kakav ne može da ponudi ni najekskluzivniji restoran. Kako dan odmiče, tako se na Krov sveta navlače sve gušći oblaci. Tek povremeno, izviri neki deo planine, blesne sivobeli kamen iz gustih naslaga vodenih kapljica i ledenih kristala, ali vetar brzo nanese novi neprozirni oblak preko njega.

Nekoliko stepenastih terasa ispod mesta gde sam se smestila nalazi se mali vidikovac. Dve nadstrešnice pokrivaju klupe i stolove, a ispod jedne od njih nalazi se improvizovani kafe. Sada je prazan, ali ujutru će tu sigurno biti mnogo turista.

Zahladnilo je, pa oblačim perjanu jaknu, stavljam kapu i rukavice. Još uvek sedim ispred šatora, iako se Himalaji sada jedva naziru u mraku. Lepo mi je tu bez zidova i krova, ispod svoda koji se polako puni zvezdama. Ne želim ništa više od života osim da mi poslednja slika pred spavanje i prva nakon buđenja bude uvek drugačija od one jučerašnje, neki novi pejsaž u koji ću gledati omađijana.

Dole u gradu polako se pale prva svetla. Ostanem još neko vreme tako zagledana, pa se uvučem unutra, u svoju toplu vreću.

Jutro počinje s veselim glasovima Nepalaca odozgo s puta. Skoro istovremeno, čujem i žamor koji dopire odozdo, ispod onih nadstrešnica. Razaznam poneku reč između mnogo različitih jezika.

Pre nego što sam pošla iz Pokahre, proverila sam kada tačno sviće. Još uvek je rano, ali svejedno ustajem i spremam se. Kuvam kafu i pravim doručak. Imam više od pola sata vremena, tako da sve radim bez žurbe.

Kad sa osmatračnice začujem nekoliko povika, znam da je počelo. Jer oni gore prvi vide, i vide najbolje.

Uključim fotoaparat i podesim ga, pa se zagledam u vrhove, uzdržavajući se i da trepnem kako nešto ne bih propustila. I evo ga, sunce se pojavljuje s moje desne strane, u obliku male, crvenožute lopte. Najistočniji vrh masiva, Lamjung, prvi se zažari.

“Vauuu!”, čujem uzbuđene uzdahe gledalaca sa terase ispod.

Na sedam hiljada metara, koliko je Lamjung visok, kao da gori, a na hiljadu metara više, na koliko se izdiže susedna Anapurna II, i dalje je noć. Nestvaran prizor.

Potrajaće nekoliko minuta dok sunčevi zraci dopru do narednog vrha. Skakućem okolo, neprestano klikćući fotoaparatom. Ne znam šta bih pre snimila: samo sunce, ili onaj vrh koji sad već uveliko bukti.

A onda iznova začujem udivljenu galamu odozgo. Netremice gledam u Anapurna II, najviši od vrhova u masivu, koji oblikom neodoljivo podseća na šator. Žar tinja na njegovom vrhu, vatra se širi i uskoro izgleda kao da ceo ledeni šator bukti.

Uzbuđeno šetkam duž malog platoa, kako bih uhvatila što bolji kadar. Ali najedanput mi dođe da sednem i samo gledam. Bez kamere i slika za večnost. Hoću da budem tu dok se ovo dešava i da posmatram svojim očima, a ne kroz objektiv, propuštajući trenutak.

Upravo prisustvujem jednom od najveličanstvenijih prizora na Zemlji. Slika koju gledam izmiče mojoj moći poimanja, a tumačenje mojim znanjima, ali duboko me prožima simbolika svitanja koje počinje od Krova sveta. Čini mi se da upravo tako i mora da bude, da se džinovi prvo okreću džinovima, kao stari prijatelji od pamtiveka. Tako sunce prvo ogreje sebi najbliže i topline najželjnije Himalaje, pre nego što krene dalje.

Ostao je još vrh Anapurne I, najzapadniji u nizu. Dok se on zapali, tamo na istoku već pola Anapurne II gori. Plamen se brzo prenosi na njega preko središnje Mačapučare, čiji rep isijava vatrenom svetlošću. Nebo je sve svetlije, a sunce je već naraslo i žurno se izdiže.

Još nekoliko trenutaka sva četiri vrha gore jarkim sjajem pre nego što se dnevna svetlost prospe po severnoj strani zemljine polulopte. Tada se i poslednji žar ugasi u bleštavilu dana. Dok se glasovi publike polako stišavaju i gube udaljavajući se, skuvam sebi još jednu kafu. Zatim se udobno smestim i ispijam je lagano, sa pogledom na već potpuno spokojne Himalaje.

Palačinke sa dalekog istoka i jaja na oko

Priprema:

U posudu sipati brašno i so pa im postepeno dodavati vodu uz mešanje. Koristite viljušku jer će isprva testo biti previše vrelo zbog vode. Mešajte tako dok se ne poveže i malko ne rashladi.

Nakon toga istresite testo na pobrašnjenu podlogu pa ga mesite 5 minuta uz dodavanje manjih količina brašna ukoliko se lepi. Zamotajte ga u prijanjajuću foliju i ostavite 20 minuta da odmori.

Za to vreme isecite mladi luk na što sitnije kružiće. Kada je odmorilo testo razvaljajte u valjak pa ga podelite na 8 jednakih  delova. Valjak treba da bude širine oko 20cm. Od svakog pojedinačnog komada napravite kuglicu pa je razvaljajte u palačinku 2-3mm tanku. Po njenoj površini pospite mladi luk, ali nemojte preterivati sa količinom. Zatim urolajte testo kao palačinku brinući se da sav luk ostane unutra. Nakon toga palačinku urolajte u puža.

Spljoštite ga dlanom pa ga ponovo razvaljate u palačinku ovaj put 1/2cm debljine. Pecite u zagrejanom tiganju na Dobro Jutro margarinu  sa obe strane dok ne porumeni.

Jaja ubacite u mlako  ulje na tihoj vatri pa ih zalijavite uz pomoć kašike preko žumanca i delova koji se sporije peku. Tako ćete izbeći prskanje ulja i dobiti glatko belance. Na kraju preko svake palačinke stavite jedno pečeno jaje i začinite ih sa prstohvatom kurkume i mlevenog čilija za potpun azijski doživljaj.

Sastojci:

  • 250g brašna
  • 2 dl vrele vode
  • 1 ravna kašičica soli
  • 1 struk mladog luka (5-6 pojedinačnih)
  • 4 kašičice Dobro Jutra sa mlekom
  • 8 jaja
  • Dijamant ulje za prženje jaja
  • kurkuma i mleveni čili (opciono)