Crveni kiosk

Mama je ujutru objavila:

– Popodne idemo u grad!

 

Stvar je jasna: popodne ću morati da se ponovo očešljam, možda čak i da stavim i rajf ili šnalice. Za mene je češljanje ravno najgorem mučenju, o šnalicama i rajfovima da vam i ne govorim.

Nevezano za šnalice, ne ludujem za gradom. Ali u tom gradu imam jedan svoj cilj koji me čeka, ako sve prođe po planu. Tako da, u redu, popodne idemo u grad.

 

Grad – to znači centar grada. Istina je da mi živimo na 4 minuta od tog centra, ali naša ulica je mirna i podseća na seosku. Možete kroz nju proći idući sredinom puta i velike su šanse da nećete morati da se sklonite niti jednom automobilu. No, čim skrenete iza ugla, eto jednog naskroz novog života i jedne sasvim druge priče.

Prva stanica: banka.

Banka se nalazi na uglu Žitnog trga i ulice Vojvode Bojovića. Ja banku ne podnosim, pre svega zato što u njoj uvek ima brdo ljudi, a zatim zato što banka znači čekanje. Jedina dobra stvar oko banke je što mogu da sednem u vrteće fotelje pored izloga, umesto da i ja stojim u redu sa odraslima. Bude mi žao tih čekajućih ljudi, među kojima je i moja mama, koji čekaju i čekaju da bi stigli do dosadnog šaltera i odgovarali na dosadna pitanja i uzeli dosadne čekove ili po šta su već došli. Sve u vezi sa bankom je sivo i braon i dosadno, tako dosadno.

Ipak,  znam da smo, samim tim što smo u banci, za korak bliži mom krajnjem i ujedno jedinom cilju i to me donekle umiruje.

Izlazimo iz banke i prelazimo pešački most koji vodi ka glavnoj ulici.

Ljudi most prelaze uglavnom ne pogledavajući dole, ka Begeju. Ja ne mogu da prođem a da ne pogledam na dole.  Mnogo godina kasnije saznaću da „Begej“ znači ići, žuriti, teći, begati. A recimo, meni se, od kad znam za sebe, činilo da Begej isključivo može da stoji.

Čim pređemo most srešćemo nekoga koga poznajemo. Zapravo nekoga koga mama poznaje, budući da ja imam jedva 6 godina i ne poznajem nikoga osim drugara iz ulice. Pošteno je reći i da ne volim da upoznajem ljude. Ne znam da li to znači da sam dete mrgud, ali tako je kako jeste.

– Kako je slatka, gle što je porasla!

Neugodno mi je kad me pogledavaju i komentarišu, ali to je obavezna procedura koja, srećom, kratko traje. Odrasli zatim prelaze na neke bitnije teme, dok ja gledam u svoje patike i čekam da stignemo na naredno odredište.

 

Robna kuća Beograd!

 

Ovde se stvari već pomalo zahuktavaju ka zanimljivosti, jer ovde ima pokretnih stepenica koje baš volim. Stepenicama ćemo otići do sprata na kom se nalaze posteljine, tepisi i još štošta što miriše na odrasli život. Ništa od toga me naročito ne zanima ali volim da se šunjam između tezgi sa materijalima i zamišljam šta ću sve i da li ću išta kupovati kad budem posedovala neki novac. U datom trenutku nezamislivo mi je da ću ga ikada imati, novac, ali pretpostavljam da ću morati.

I ova rabota mi brzo dosadi ali ćutim i mirno pratim mamu jer znam šta je sledeće, znam da me čeka najbolje nešto što postoji. Mama plaća šta ima, izlazimo iz robne kuće i krećemo nazad.

– Hoćemo li?

– Hoćemo!

To je znak da ćemo, odmah posle robne kuće, skrenuti u uličicu desno, a tamo! Tamo ono što sam sve vreme i čekala: kokice iz crvenog kioska.

Uvek želim više nego što mogu da podnesem, zato i ovoga puta umesto male, pokazujem na belu kesu srednje veličine. Dok mama plaća, ja sam već nosom i šakom u kokicama, gutam po nekoliko odjednom. Nije za ponos, ali ni u odraslom dobu nisam naučila da jedem jednu po jednu kokicu – ili puna šaka, ili ništa.

I danas jednako volim kokice kao i pre, ali jedna stvar u vezi sa njima me tišti. Naime, gde god išla, koliko god puta probala kokice na novim mestima, nikada nisam srela ni jedne koje imaju miris i ukus onih iz crvenog kioska. Kako je to moguće?

Vojvođanski doručak

Slaninu i povrće isecite na zalogajčiće.

Kriške hleba namažite margarinom, blago posolite i poređajte komadiće slanine pa začinite slatkom paprikom po ukusu. Služite uz luk i paradajz.

Sastojci:

  • komad salamurene slanine
  • crni luk
  • beli luk
  • slatka mlevena paprika
  • paradajz
  • Dobro jutro sa mlekom
  • so
  • vekna belog hleba