Hoće doći?

Pas i ja sedimo na keju i čekamo brodove.

Inače na keju sedimo noću, ali ja sam rešila da više ne budem taj čovek, taj koji ima navike u kamenu zapisane. Zato danas na keju sedimo ujutru i uopšte nam nije loše, moglo bi se reći i da  nam je fino. Dopada mi se jutarnje nebo, izgleda kao da kaže: evo, imaš ceo dan pred sobom pa vidi šta ćeš, kuda ćeš i kako ćeš s njim, nije da zavisi od tebe, al’ nije ni da ne zavisi od tebe.

Razmišljam kako bih volela bih da imam muziku u  telefonu. Onda bih, dok čekam brodove, slušala Flitvude, na primer. Ali ja ne umem da prebacim muziku u telefon, zapravo nikad nisam ni pokušala. Pomalo me jede savest – kako je moguće biti apsolutni duduk za neke posve normalne, svakodnevne stvari kao što je snimanje muzike na telefon?

Dok ja dumam, evo ga Bojan.

• Šta vas dve tu?
• Gledamo brodove, ‘oćeš i ti?
• ‘Oću.

Seda pored psa, pali cigaretu, gleda u Dunav.

• Pa gde su vam brodovi?
• Pa nema trenutno, čekaj, sad će.

Čekamo, ali nema.

– Dobro, dok brod ne naiđe, imam jedno pitanje.

– Da?

– Čemu služe oni znaci na Žeželjevom mostu? Oni romboidni, sa crvenim onim po sredini?

Škiljim ka novom Žeželjevom mostu, kakvi sad znaci, nisam nikad videla nikakve znake, aha, gle stvarno, jedan  znak na jednom luku, drugi znak na drugom.

– Ne znam.
– Dobro, Staša, ne znaš, ali šta misliš? Sigurno imaš neko mišljenje o tome?

– Nisam ga imala, ali sad ako baš treba da mislim o tome, evo čekaj.  Mislim da služe tome da nešto kažu brodu. To jest onome koji upravlja brodom. Kapetanu! Kapetanu služe da kažu nešto!

– Ali šta!?

– E to ne znam.

– Imaš li ti nekad utisak da ništa ne znaš? Bukvalno ništa o ovom svetu?

– Da, stalno imam taj utisak.

– I ja. Treba napraviti spisak stvari koje ne znamo i onda saznavati jednu po jednu.

– Pa hajde! Hoćeš ti u svoj telefon da zapisuješ te stvari, te koje ne znamo, može?

– Može. Krećemo s ovim znacima na Žeželjevom. Pišem, dakle, pod jedan: šta znače crveni znaci na Žeželjevom mostu. Pod dva, šta ćemo pod dva?

– Može li pod dva: kako se snima muzika na telefon?

– Može. Mada ja to znam, mogu da ti pokažem. Dalje, pod tri…

– Može li pod tri ona žena?

– Koja žena?

– Ona tamo ali nemoj napadno da gledaš, nego suptilno, na desno.

Kad ljudima kažeš da pogledaju suptilno u nekoga, oni uglavnom to urade upravo suprotno, ali Bojan se baš potrudio i uspeo je i to mi je drago, ne bih podnela da žena pomisli da je ona naše pitanje broj tri.

– Aha, vidim je. A šta nam je sporno u vezi sa njom?

– Pa šta radi?

– Pa stoji.

Mrštim se.

– Pa dobro, stoji, to je jasno. Ali zašto stoji, zar ti ne izgleda kao da nešto traži?

Sad se on mršti.

– Uopšte mi ne izgleda kao da nešto traži.

Tražim podesniju reč.

– Dobro, u pravu si, ne traži, ali izgleda kao da nešto čeka. Pogledaj bolje.

Gleda, opet.

– Pa dobro, moglo bi se reći da izgleda kao nekoga čeka. Ali i dalje, kako je tačno to naš problem?

– Problem je jer, šta ako se ta osoba, ta koju čeka, šta ako se ta osoba ne pojavi? Šta ako se ta osoba uzalud čeka! Dakle, pitanje broj tri: da li je čekanje uzaludno?

– Staša, za nekoga ko stalno kasni i koga svi stalno čekaju, mnogo ti brineš oko čekanja.

Nije mi pravo, tačno sam znala da će  to da potegne.

– Da, ali ja se uvek pojavim i pride se javim da kasnim, pošaljem poruku, a ona se ni sa kim ne dopisuje i nije joj zvonio telefon i to znači da joj se niko nije ni javio da kasni. I svi vi, kad mene čekate, vi lepo sednete, poručite piće, gledate svoja posla i dočekate me, a ova žena ne, ona nema mira i baš strepi i to se vidi. I samo da znaš, ako nisi primetio, ona je tu bila i pre no što si ti došao, a ti si ovde već sigurno 12 minuta, znači ona čeka već sigurno 15, ako ne i …

– Stani! Moguće da dolazi onaj koga čeka. Ali sad ti pogledaj suptilno.

Pogledavam, ispod oka. Jedini čovek trenutno na keju, pored nas i čekajuće žene,  jedini taj čovek ide u našem pravcu. Ne može se reći baš da trči, ali svakako žuri, negde mu se žuri, jao da li mu se žuri ka ovoj našoj ženi, ala bi to bilo, ma nemoguće, to bi onda bila bajka ali vidi, on stvarno prilazi njoj. I pozdravljaju se i zagrlili su se pri pozdravu! I evo ih, nastavljaju zajedno  ka Žeželjevom, možda pričaju o znacima na mostu, a možda o nečem sasvim osmom.

Prošapćem:

– Došao je, ‘ladno je došao!

– Pa došao, nego šta, a to znači da tražimo novo pitanje broj tri. Jer čekanje nije uzaludno. Bar ne ovog jutra.