Izlazak

Znaš li koliko je sati?

Kad tu rečenicu čuješ kao srednjoškolac, dok se tiho, najtiše mogućno ušunjavaš u predsoblje, ne preostaje ti ništa drugo do da se praviš da je nisi čuo. Ili da se napraviš potpuno blesav i kažeš:

Ne znam, što?

Ja više, ja odavno nisam u srednjoj školi. Napolju ostajem koliko god mi se hoće, ako hoću sedam jutara da dočekam, sedam ću ih dočekati. Ja sam u drugom gradu i niko mi neće pridikovati ako okasnim i nikome ne treba da se pravdam.

E, ali! Ali kad jednom u zilion godina, kad jednom u tih zilion godina odem u svoj rodni grad, stvari drugačije stoje. A to se desilo sad, pred kraj leta.

Otišla sam da se pozdravim sa starom kućom. Prodajemo je i možda je ovo moje poslednje leto sa njom. Šetam dvorištem, pamtim drveće, zavirujem u skrivena mesta, mirišem ruže, sve radim kao sumasišavša.

Uveče odlazim u grad. U grad, kako to važno zvuči. U gradu su prijatelji iz srednje škole – smejemo se i nadravljamo i ponašamo kao da nijedne brige na pameti nemamo, osim gde ćemo dalje. Već je 3 nakon ponoći i u malom gradu uglavnom nemaš gde dalje u to doba. Osim kad imaš, kao što mi noćas imamo.

Šetamo do tog jednog mesta, otvaramo masivna vrata, prolazimo kroz hodnik i ulazimo u baštu. U bašti je brdo ljudi, drveća, lampiona i smeha. Srećemo neke ljude iz nekih davno prošlih života, pričamo, pijemo pivo, ja se smejem i mislim da sam srećna, da sam baš nekako srednjoškolski srećna i kući mi se ne ide.

Ne ide se ni ostalima, i zato kućama i ne idemo. Pričamo i pričamo, i smejemo se i smejemo se i sećamo se starih trenutaka i produžavamo ovu noć do u beskraj. Sve dok je više nemamo gde razvući, jer jutro dolazi kao što jutro uvek dođe.

Ladno smo dočekali jutro, i to u Zrenjaninu, pa ne pamtim kad mi se ovo desilo!

Taksisiti kažem da zaustavi tri kuće ranije. Izlazim iz kola, šetam do kapije, otključavam najtiše što se može. Kuća je okupana jutarnjim suncem, i dok se šunjam kroz dvorište, mogla bih da se zakunem da mi je namignula. Znam da kuće inače ne namiguju, ali ova naša je namignula, verujte mi na reč.

Dok se ušunjavam u predsoblje, iz roditeljske sobe čujem pospano:

Znaš li koliko je sati?

Ne znam, što?

Tart sa sirom, spanaćem, pančetom i jajima

Zagrejte rernu na 200°C. U tiganj sipajte 1 kašiku margarina i čim se otopi dodajte spanać. U posebnoj činiji pomešajte sir sa pasiranim čenom belog luka i začinite po ukusu. Kada se spanać udinsta za šta je potrebno 5 minuta, procedite ga od tečnosti koju je pustio i usitnite ga nožem pa ga dodojte siru. U to razbijte i jedno jaje i sve dobro promešajte.

U tepsiju položite razvaljano lisnato testo, bušnite dno viljuškom na nekoliko mesta i sipajte nadev od sira i spanaća pa ga  ravnomerno razmažite.

Po obodu tarta poređajte šnite pančete koje možete uvrnuti zarad lepšeg izgleda. Zatim ubacite tart u rernu i pecite oko 15 minuta ili dok obod ne porumeni.

Dok se tart peče, ispecite jaja na tiganju i čim se tart ispeče prebacite ih preko njega pa ih začinite.

Pustite tart malko da se prohladi pre služenja kako bi se lepše sekao. Služite uz šolju jogurta.

Sastojci:

  • 400g svežeg sira
  • 125g spanaća
  • 1 jaje
  • so i biber
  • 1 čen belog luka
  • 1 Dobro jutro sa maslacem
  • 1 pakovanje spremnog lisnatog testa
  • 70g pančete
  • ispečena jaja, količina proizvoljna