Pre 17 godina:

Bojana me čeka ispred svoje zgrade. Od svih u razredu, nas dve živimo najbliže Gimnaziji (6 minuta laganog hoda) i ipak gotovo uvek kasnimo na prvi čas. Pošteno je reći da Bojana uopšte ne bi kasnila, nego ona je prijatelj koji neće da izda, i stoga uvek čeka mene koja kasnim.

Dok trčimo ka gimnaziji, ekipa iz odeljenja ubeđuje profesora koji drži prvi čas:

Ne upisujte ih još, evo sad će one, tek što nisu, stižu za pola minuta, sigurno.

I stvarno, stižemo za pola minuta. Ja, kao glavni krivac,  kucam i prva provirujem:

Izvinite što kasnimo, neće se ponoviti, stvarno!!

Ponoviće se i ponavljaće se, sve do poslednjeg dana Gimnazije.

Pre 12 godina:

Maja me čeka ispred Meka. Taj Mek uopšte nike Mek nego je banka, ali mi naše mesto sastanka zovemo Mek, po McDonaldsu koji je tu nekada bio. Kasnim nekih 20 minuta, ako ne više. Kad smo se dogovarale, Maja je rekla:

Ako te budem čekala više od 5 minuta, ja ću otići.

Ha, eno je, vidim je, ja kasnim a ona ipak nije otišla, osmehujem se u sebi.

Prerano likujem, jer, nakon što sam se približila na 30 metara, Maja mi je mahnula i otišla. Otišla!

Posle smo ozbiljno razgovarale i ja sam obećala da nikada više neću kasniti.

I dalje sam kasnila, istina, nikad više od 5 minuta. Kad se nalazim s Majom.

Pre 6 godina:

Milan čeka da mu dostavim plan za naredni mesec. Kasnim 24h, a još nisam ni na pola puta.

Stašo, znaš u čemu je tvoj problem? To što imaš sto kade. Svo vreme ovog sveta imaš, vremena u stvari nema. Mislim da ćeš morati da poradiš na tome, ozbiljno.

 

Poradila sam tako što sam počela da istražujem o kašnjenju. Kaže jedan članak:

“Naučna istraživanja su pokazala da čak 17 posto globalnog stanovništva kasni nesvesno, jer boluje od sindroma hroničnog kašnjenja koji je neizlečiv. Na fiziološkom nivou kašnjenje ima veze sa razlikama u funkcionisanju ljudskog mozga, tvrde psiholozi, a dokazano je i da ljudi koji uvek kasne drugačije shvataju prolaznost vremena.”

Ha! Znala sam! Ja nisam bahata, nego drugačije shvatam prolaznost vremena!! Ovo objašnjenje nije mnogo pilo vodu kod mojih prijatelja, ali sam ga ipak vadila iz rukava, čak nekoliko godina.

 

Do nedavno. Kada sam se dosetila da sve se menja sem kamenja, i zato ja hoću da se promenim. Kašnjenje nije neka kul stvar, nije mi nikada donelo ništa osim ljutnje, rasprave, razočaranosti ili nevoljnog prihvatanja.

Zato, evo, već neko jutro ustajem u trenutku kad mi pozvoni alarm. Nema “još 5 minuta”, nema odlaganja. Nego ustajem, odlazim u kuhinju, kuvam kafu i uzimam svoj planer.

Planer, da! Verovali ili ne, ja sada imam i planer. Planer me ne čini dosadnom isprogramiranom osobom, već osobom koja zna šta treba da uradi i kada. I koja divno uživa u precrtavanju stavki koje uradi. Na vreme! Ne kažem da sam postala najorganizovanija osoba na svetu, niti da više nikad ne kasnim. Ali nešto se menja, to je jasno.

P.S. Uostalom, i ovu priču predajem na vreme, malo li je?

Francuski klasik – tost sa svežim rotkvicama i kremastim Dobro jutrom

Priprema:

Hleb istostirajte u tosteru ili na tiganju. Ostavite ga da se prohladi kako ne bi istopio margarin.

Za to vreme vlašac iseckajte sitno pa ga dobro pomešajte sa kremastim margarinom.

Rotkvice isecite na tanke kolutove.

Tost isecite po dijagonali  ili ga ostavite tako kako je i svaki premažite sa izdašnom količinom aromatizovanog namaza. Preko toga poređajte rotkvice, njih blago posolite i pospite seckanim vlašcem.

Služite odmah (da ne zakasnite)! 🙂

Sastojci:

  • 4 tost hleba
  • 2 pune supene kašike Dobro Jutro sa mlekom
  • 1 supena kašika sitno seckanog vlašca + za dekoraciju
  • 4-5 rotkica
  • prstohvat morske soli