Ovog leta sam slabo vozila bicikl. Imam preča posla – moram da završim ovo, moram da napišem ono, moram da pošaljem onom, moram, moram, moram.

Ne dopada mi se to. Nekada pre, pre nego što sam uopšte znala šta je fit način života i pre nego što je fit način života postao hit, intuitivno sam osećala da mi je vožnja bicikla neophodna.

Ali ne neophodna kao kad sam bila klinka, kada sam s ekipom iz ulice vozala ponijima po okolnim ulicama. Ne to. Nego neophodna kao vreme kad sama vozim vojvođanskim drumom, dalje i dalje, pa prođem 4. jul, pa prođem Šećeranu,  pa vozim omiljenim delom puta ka Ečki . To je onaj deo gde ti s desne strane budu polje i sunce i leto i sve vreme ovoga sveta. Tada mi se činilo, vozila bih se ovako do kraja vremena. Posle, kad već stignem u Ečku i do Kaštel dvorca kupim sladoled, sednem na klupu i uživam.

Tu gde sam sada nema 4. jula ni Šećerane ni Ečke, ali ima Keja i Dunava i dugih staza što vode ka Futogu i dalje. I ima mog bicikla koji je oko 11 puta bolji od onog koji sam imala nekada. Pa, zašto ja onda ne vozim bicikl kao nekada pre?

Zato što, kao što već rekoh, moram ovo i moram ono, pa usled svog tog moranja ja, sirota, ne postizavam! A to je sve u stvari jedna laž. Ja zaista moram to sve, ali ko kaže da ne moram i da vozim bicikl? Pa ne moram, nije mi niko rekao. Pa zar treba neko da mi kaže da treba da radim jednu od jedine tri fizičke aktivnosti koje me čine srećnom? Ne treba, i neće.

Zato jedva čekam sledeće jutro.

Poranila sam pre vrućine, u ranac spakovala sendvič, vodu, knjigu i sredstvo protiv komaraca.

Moj bicikl ne može da stane u lift (ne može ili ja ne umem da ga smestim, nije utvrđeno) i zato ga nosim s trećeg sprata do dvorišta.

U dvorištu smo nehotice preplašili par mačaka, mahnuli komšiji i Krećemo!

Na keju je ujutru divno. Dunav, jedan čovek sa psom, dvoje ljudi koji džogiraju i ja. Baškarim se po biciklističkoj stazi, vozim onako kako se ne sme – krivudam malo levo pa desno pa levo pa desno. Nikome ne smetam jer nikoga i nema, pa mogu kako hoću.

Važan posao

Onda se naglo uozbiljujem jer se setim – plan je da pre gužve stignem do Futoga, tamo imam jedan važan posao da rešim! Zato pohitajmo! Bicikl je dobar, brz, odlično se slažemo. Lepo sam ga odabrala onomad kad sam ga birala. Čini mi se da i njemu prija vožnja – pa nije on stvoren da stoji kao ukras u mojoj kuhinji-trpezariji. On je stvoren da prelazi kilometre i kilometre vojvođanskih puteva, da osvaja nove predele i da živi život do kraja.

Nije dovoljno što me je grizla savest oko mene same, sad me grize i zbog bicikla, divno.

Stižemo do Šodroša, malo smo već umorni, zapravo bicikl uopšte nije umoran ali ima ko jeste, ja jesam. Ipak, ne skrećemo levo kao nekada, već nastavljamo pravo, ka Futogu.

Dok vozim, sa leve strane su mi reka i sunce i sve vreme ovoga sveta. I čini mi se – vozila bih ovako do kraja vremena.

Stižemo. Ne snalazim se baš najbolje, zapravo nikada ovde nisam bila sama, a treba rešiti onaj važan posao. Vozim i gledam levo-desno, ne sme da mi promakne. Da li možda pitati nekoga za savet, za put? Ne, ne, sama ću ga naći.

I stvarno sam ga sama našla, jer Eno ga! Prodavac sladoleda! Našla sam ga!Vozim do njega. Dobar dan, daćete mi jedan kapri, ne, ne u čaši, na štapiću, hvala, prijatan dan.

Ne pada mi na pamet da jedem usput, na brzake. Nego se lepo odvezem do klupe, parkiram bicikl, odmotam sladoled.

I uživam.

Punjene prženice

Priprema:

Tost staviti na dasku i pritiskom čase ili ringa napraviti jednake krugove.

Punjene prženice

Iseći po slajs mocarele za svaku prženicu i staviti je između dva parčeta. Spojiti prženice i uvaljati u prethodno izmućena jaja, pa ređati u tiganj sa istopljenim margarinom. Gotove prženice ostaviti na ubrus da upiju višak masnoće, pa servirati.

Sastojci:

  •  tost hleb
  • 1 pakovanje
  • sir mocarela 125 g
  • jaja – 4 kom
  • so & biber
  • Dijet margarin 60 g
Punjene prženice